Стражилово

V

Бг. 45.

СТРАЖИЛОВ0

723

ХАЊА.

ПРИПОВЕТКА ХЕНРИКЛ ШЕНКЈЕВИЋА С НОЉСКОГ ПРЕВЕО РАЈКО.

XII. Шта је било са мном за дуго, не знам и не опомињем се. Кад се иробудих, лежах на леђи у соби и на очиној постељи, а отац сеђаше уза ме на наслоњачи, заваљене главе, блед и затворених очију. Нрозори беху позатварани, на столу гораху свеће, а у великој тишини, која се простираше по соби, слушах само шеталицу на сату. Неко време гледах несвесно у таван и сабирах лениво мисли, за тим покушах да се макнем, али ми сметаше несносан бол у глави. Тај ме бол подсећаше на све, што се до,годило, те се одазвах тихим, ослабелим гласом! — Оче! Отац се трже и наже се нада мном. Радост, помешана са нежношћу, огледаше се на његовом лицу и он рече: — Воже! хвала ти ! дошао је к себи. Шта је, сине? шта? — Оче, јесам ли се ја био са Селимом? — Да, мило моје! немој о том мислити! Часком настаде ћутање, а носле запитах: — Оче? А ко ме је донео из шуме у собу? — Ја те донесох на рукама; али не говори ништа; не мучи се. Није пронЈЛо ипак ни пет минута, а ја онет стадох да запиткујем. Само говорах врло лагано: — Оче! — Шта, чедо моје? — А шта је било са Селимом? —■ Онесвестио се и он, јер је изгубио много крви. Дао сам га одвести у Хожеље. Хтедох још да иитам за Хању и мајку, али осетих, да ме опет оставља свест. ГТричини ми се, да су неки црни и жути пси стали играти, на две ноге, иоред моје постеље и ја се загледах у њих. Час ми се опет причује глас сеоске вруле, час месго сата, који беше обешен према мојој постељи, назирах неко лице, које нровириваше иза зида, па се наизменично сакриваше за њега. Не беше то потпуна несвест, иего само ватруштина и збрка у мислима; морало је ипак трајати доста дуго. Часомице ми беше мало боље и онда распознавах у полак лица око своје постеље: био то отац, попа, Казимир или лекар Стах. Сећам се, да међу тим лицима не беше ми једнога, али се не могох досетити којега; знам ипак, да осећах, да га нема и да сам га инсгинктивно тражио. Једном заспах ноћу тврдо и пробудих се истом пред зору. Свеће још гораху на столу. Бејах некако врло, врло слаб. Наједаред оназим једно лице, нагнуто

над постељу; то лице одмах не познадох, али кад га видех, беше ми тако добро и мило, као да сам већ умрг.о и примљен на пебесима. Беше то неко анђеоско лице, али тако анђеоско, тако свето, добро, са оним сузама, које се тихо низаху низ образе, да ми чисто дође и самом да се заплачем. Али онда ми се врати искра свести, разведри ми се у очима и повиках слабо и тихо : — Мама! Анђеоско се лице саже мојој мршавој руци, што лежаше непомично на нокривачу и притисну на њу уста. Усиљавах се да се подигнем, али осетих опет бол у чеоним костима, на само завапих: — Мајко! боли ! Моја мати, јер она то беше, иоче мењати ледне облоге на мојој глави. Увек ми то завијање задаваше много мука, али сада те слатке, миле руке с таком бршкљивом нежношћу почеше се кретати око моје бедне, носечене главе, да не осећах ни најмањег бола и почех шапутати: — Добро! 0, добро ми је сада! Од тада бејах већ свеснији, само у вече надох у ватру. Иривиде ми се тада Хања, ако је и не видех никада код себе, кад бејах при свести. Али нривиђаше ми се увек у некој опасности. Час насрташе на њу вук, црвених очију, час је опет одвлачи неко, као да је Селим и као да није Селим, јер лице беше обрасло црном длаком, а на глави беху рогови. Тада кашто вриштах, а кашто мољах и преклињах вука или тога рогатога, врло учтиво и покорно, да је не одвуку. У таким тренутима метне ми мати руку на чело и одмах нестане тих злих приказа. На послетку ме остави ватруштина са свим, дођох потпуно к себи, али то не беше знак, да сам здравији. Уплела се још нека друга болес-т, нека нечувена слабост и од тога почех очевидно гаснути. 11о читаве дане и ноћи гледах укочено у једну тачку на тавану. Бејах као при свести, али равнодушан према свему. Нисам марио ни за живот, ни за смрт, ни за лица, која бдијаху над мојом постељом. Примах утиске, видех све, што око мене бива; опомињах се свега, али не имађах доста снаге, да саберем мисли и да осећам. Једном у вече почех, очевидно, борити се с душом. Наместише поред моје постеље велику, жуту свећу, за тим видех поп-Људевита у стихару. Даваше ми причешће, за тим ме помаза светим миром, а при том тако јецаше, да у мало не паде у несвест. Матер изнесоше онесвешћену из собе; Казимир урлаше од плача уза зид и