Стражилово

Б р . 45.

СТРАЖИЛОВО

725

ирузи видим танахне увојке дима, који се мотаху, као што се мота прашина у сунчаној светлости. Мало по мало, па осетих у носу неки неисказан задах, који сваким часом беше све јачи и јачи. Наједаред ми се коса најежи на глави: распознадох мирис од смрековине. — Оче! шта је то ? викнем силовито, свалишпи шах заједно с кутијом на земљу. Отац ђипи збуњен, јер и сам осети таЈ проклети мирис, и затвори, брже боље, врата од собе. — Ништа, није ништа! — одговори брзо. Али ја већ бејах на ногама и ма да се још љуљах, ипак нагох брзо к вратима. — За што онде каде смрековином? — вриснем — ја хоћу да идем тамо! Отац ме ухвати преко среде. — Нећеш ићи онамо: ја ти забрањујем! Обузе ме очајање, те, зграбивши за завој на глави, дрекнем љутито: — Па добро! Али се заклињем, да ћу здерати завој и раздрапати рану својим рођеним рукама. Хања је умрла! ја хоћу, да је видим! — Хања није умрла, дајем ти поштену реч! викаше отац, зграбивши ме за руку и натежући се са мном. — Поболела се, али сад је здравија! Смири се! смири! Зар није још доста несреће! Приповедићу ти све, само лези. К њој не можеш ићи. То би јој дошло главе. Умири се! лези. Кунем ти се, да јој је боље. Снага ме остави и клонух на постељу, понављајући само! — Боже мој! Боже мој! —- Хенриче! дођи к себи. Јеси л' жена? Буди човек. Она више није у опасности. Обећах, да ћу приноведати све и приповедићу, али само док сабереш снагу. Наслони главу на јастук. Тако, видиш. Покри се, па мирно лези. Бејах послушан. —■ Сад сам миран, само брже, оче, брже. Да већ један пут дознам све, шта је и како је. Је ли јој збиља боље? Шта јој је било? — Е па слушај: оне ноћи, кад ју Селим оте, беше бура. Хања имађаше на себи само лаку хаљиницу. Покисла је до голе душе. Осим тога, присео јој и тај луди корак. У Хожељама, од куда је Мирза довезе, не имаде се у шта преобући, те се у тој истој мокрој хаљини амо вратила. Још тај исти дан стала је трести грозница. Други дан, стара Венгровска не умеде задржати језика и приповеди јој, шта се с тобом догодило. Рекла јој чак и то, да си убијен. За цело јој је то шкодило. У вече беше већ ван себе. Лекар не знађаше дуго, шта јој је, док на

послетку . . . знаш: у целом селу владаху, на још и сада владају богиње: Хања је добила богиње. Зажмурих, јер ми се чињаше, да и сам долааим ван себе ; најзад рекох: — Причај ми, оче, даље, та ја сам миран. — Било је тренутака — говораше даље отац кад беше у великој опасности. Онај исти дан, кад мишљасмо, да је теби крај, беше и она скоро па умору. Али за обоје вас наишла је у исти мах срећна криза. Данас она, као и ти, полако оздравља. За коју недељу биће са свим здрава. Ах, каквога ти покора не беше у кући! Отац заврши, па ме гледагае пажљиво, као да се бојаше, да неће његове речи сувише 1 иотрести мој, још удиљ, слаби мозак; а ја лежах непомично. Дуго тако ћутасмо. Сабирах мисли и разабирах се у новој несрећи. Отац устаде и поче ходати крупним корацима по соби, ногледајући на мене, од времена на време. — Оче? — рекох после дуга ћутања. — Шта је, синко? — Да ли је, да ли је . . . врло богињава? Глас ми беше миран и тих, али срце ми лупаше гласно, докле очекивах одговор. — Јест! — одговори отац. — ТСао што обично бива иосле богиња. Можда неће бити никаква трага. Данас још има, али ће нестати, за цело ће нестати. Окренух се зиду: осећах, да ми је горе, него обично. За недељу дана ипак бејах већ на ногама, а после две недеље видех Хању. Ах! нећу ни покушавати да описујем, шта је било с оним дивним, идеалним лицем. Кад, јадница, изиде из своје собе и кад ју први пут спазих, ако се и јесам зарекао, да нећу показати на себи ни најмање узбуђења, ипак наједаред занемогох и онесвестих се, као мртвац. 0! како је страшно поружнила! Кад ме пробудише из несвестице, Хања плакаше гласно и за собом јемачно и за мном, јер и ја бејах још више налик на сенку, него на човека. — То сам све ја крива! —■ понављаше јецајући — ја сам крива. — Хањице, сестрице моја! не плачи, ја ћу те увек љубити! — повичем и ухватим је за руку, хотећи да је принесем устима, као некада. Наједаред се стресох и тргох уста натраг. Те руке, некада тако беле, нежне и лепе, беху сада гадне. Црне пеге осуле се по њима, а уз то беху рапаве, управо одвратне. — Ја ћу те увек љубити! — понових с усиљавањем. Лагао сам. Имађах у срцу огромио, сузио мило-