Стражилово

Б р . 50.

гусара. Ни да искрсну на хоризонту жељене лађе, а ни чамац, са којега је верном Олору, ако крај свег тог, што ће се прерушити, и крај све сноје одисејске мајсторије не узмогне допрети до палате, ваљало дати уговорени знак, како му је испала мисија. Гусарске су тровесларке крстариле, доклегод је око могло догледати; никоја се друга лађа за свију тих дана није усудила запловити морем ту близу Милита те се Харидим све већма мрштио, кад је, сишавгаи се са свога посмотригата, улазио у кулу, која је све звечила од силна оружја. Само је јога механички момчадија остајала на одређеним местима. Могло се предвидити, да гусари не ће наићи на достатан отпор, ма да је ииаче, под обичпим околностима, врло лако било одбранити дворе архонтове. Трећега часа после по дне опазигае стражари, гато су били намегатени за потпрсницима плоснате стреје, да су гусари на агори и даље ниже на главној улици, што се сучељава са трговиштем, поставили као неки убојни ред а и иначе се по њима јасно видило, да се спремили да јуришају. Стесали су од најгроморнијег пиљолова стабла, што су га само могли наћи, тако зван кријос, грдан зидодер, на су га њих једно двадесеторица довукли до сред трговишта; гвоздена му глава наперена је била на зид лево од стубова пропилејона. Како с прочеља није било прозора а оно мало, не баш обимних „тирида" с обе стране зграде од чести било затрпано, од чести их посели стрелци, што гађају отрованим стрелама, то је ваљало само пробити зид; кад се једаред провали, лако је онда даље јуришати, па је свакако то јога најсигурнији изглед на скорагањи ресултат, јер двори архонтови, и ако су били грдосија од здања, тек ипак нису били акропољ. Кад опсађеници добигае тај глас, настаде жестоко узбуђење у великој аули, где је већина момчадије прекодан била скупљена. Гладни и уморни половина их је и преконоћ морала стојати под оружјем — није ниједан вигае осећао нужне снаге за отпор. Наједаред је нестало оне очајничке смелости, гато им је јога мало час крепила дугау: та то и јесте особено код јаких узбуђаја, да нагло плану али одмах и издану. Да Филострат хоће да помогне, то би његове лађе одавна већ биле на догледу — то је са тренетном несигурногаћу ишло од уста до уста а свакога је поразило. Најзад, ма да је сам архонт био код момчадије те мрким погледом сматрао знаке све то већој клонулости, усуди се један те предложи: нека се упусте у преговоре па да покушају, да ли ће барем један део ггосаде — можда на кога коцка падне добити да може слободно из града отићи.

Тај је предлог само требало споменути па га сви прихватише са грозничавом страсношћу. Шта више, на некима се најамницима видило, да баш не би били од раскида, да на божју вересију пређу гусарима те негледуш да пусте, да главар гусара пресуди, је ли му милије, врбовати нових другара, или ће их према заклетви својој исећи на комаде. Шта у опште вреди заклетва таквом човеку, као што је Олвије? У гневу се заклео; а гнев се тај мора утишати, ако се архонтови двори — још пре но што почне нови јуриш — предаду на милост и немилост. Харидим је ћутећки слушао, како се то, ма и само наговешћујући и у пола разумљиво, тик до њега стало расправљати. На лице му удари румен; — но за тим побледи као мртвац. Разјарио се на те бунџије и престравио се од ужасне судбе, која га је чекала. Обешчашћен ће бити, свирепо ће га погубити, или — сам се мора убити: то су биле мете страшнога раскршћа, на којем је сад стајао. Иокушао је да говори; још је једаред хтео да му се заори заповеднички глас те да тако изнуди послушност, кад већ није кадар улити храбрости: али га издаде глас. Са модрих му усана сађе само хрипац страха и ужаса. Па кад је најзад ипак нашао речи — нигатетно, без свезе и без достојанства, које импонује просту човеку —: тада је у очима момчадије већ био проиграо. Одговорише му грохотним смејом. „Ти сам," повиче један од најбезочнијих, „ти сам осећаш, како је све узалуд. Па за кога и чега ради да се боримо? Дабогме, поносу би архонтову било већ право, кад би се ми сви ваљали у крви, пре но што гусари нађу пута до његове милости. Можда ће — ваљда тако ти мислиш — главар гусара са страхом и поштовањем стати пред јунака, који је пустио, да други за њ гину. Можда ће се задовољити с откупнином, што је нађе у твојим ковчезима и сандуцима. Но и ми смо од крви и меса, исто тако, као и ти, па се нама чини да је пробитачније, да Олвије тебе закоље на зкртву, нас пак да поштеди!" „Несретниче!" викне Харидим, зграбивши делију тога за нрса те га одгурнувши тако, да је посрнуо. Био је то трачки један најамник. Са свом жестином свога илемена настави ти сад тај, извукавши мач из корица: „Покушај дер то још једаред, па ћу се ја већ побринути, да Олвије с тобом више не натеже!" За тим се обрне својим земљацима: „Браћо," рече, „скупите се око мене! Нама је ваљда све једно, а служили Олвију а служили савету града Милита. Сви су вам то разбојници и