Стражилово

Б р . 50.

СТРАЖИЛОВО

819

штампарију у Србији (не у Београду), која има школу за мушку и женску децу, која има свирачко друштво, и „чији се зидови оките грањем и венцима од цвећа", иа се у вече игра (Госиодар радње) ; да примимо за готов новац, да село Михаиловац „нареци Власини", (и ако тога села нема ни у Власотииачком срезу ни у целом Нишком округу) има пожарну чету и стрељачку дружину ( Добрило ЛајиИ, аредсвдник оиштине михаиловачке); да поверујемо, да је једини обућар у Параћину, још пре равно двадесет годииа имао звонце на вратима (. Једно вечерње иочело код Сгеве); да поверујемо на послетку и то, да се по Скопљу може причати, да је Вук Марић, скопљански трговац, изгубио на коцки „најмање педесет хиљада дииара", и да је турски суд у том истом Скопљу осудио неког Токсића за оговарање на „шест месеца затвора и на пет стотина динара глобе", а на име накнаде штете да Вуку исплати хиљаду динара, ■— не каже се у сребру или у злату — (Оговарало и оиадач). — Све ово, и много друго, да примимо, па да ћутимо; али нам се ваљда не ће замерити, ако кажемо, да нема смисла причати, да је фабрика у Параћину подигнута на акције, и да оне својим акционарима дају „од прилике седам на сто". Та свако дете зна, да су ту фабрику иодигла два Немца, (Минх и Шумпетер). Као што ова фабрика није подигнута акцијама, тако исто није истина, да „под надзором министра финансије" постоји некакво „друштво за Цомагаље остарелих и изнемоглих радника" (прича XV.). — Загато дакле деци причати неистине? Загато им износити оно, што не постоји? Зашто им причати о неком селу Михаиловцу, на реци Власини, кад се село Михаиловац налази у јагодинском, смедеревском и крајинском округу ? . . . Ваљда је то да деца боље познају своју земљу ? Прича ових има и доста глупих, а врхунац глуиости достигла је „ Добар шарлатан и . 5 Т по некима опет има пуно бесмислица. Чујте само Стеву обућара (онога из Параћина, што има звонце на вратима) о ракији и дувану: „С ракијом је Стева на чисто. да је никако не ваља пити, док је човек млад, јер она смета (не да) да порасте брада; на би онда додао: „А богме треба браду пустити да порасте, јеркуда би се иначе дели наши бербери?" „За дуван вели Стева, да га пуши само тога ради, да се не би замерио влади, кад она буде узела у своје руке продају дувана, јер отуд држави пада велики доходак. Али би онда додао, да влада у том погледу не мисли на децу, и да човек има времена да пропуши, кад постане бирач народнога посланика. Међу тим Стева пуши дневно по једну лулу дувана и ни мрву више; он вели, да од многог пу-

шења почађаве душници (душњаци), и да за дуганике нема оџачара." У многим причама опет није јасно изведено оно, што се хоће. Упућујемо читаоца, нека прочита XXV. причу ( Порезникова иоука), па ће се и сам уверити. Особито је слабо изведено причање о порези и прирезу. као и на гато држава трогаи добивени новац. Колико ли је то боље код Милићевића у „Школици." — У овој причи има но гато шта, гато се коси са постојећим (нека нам прође ова реч) законима. Тако Козарац вели: „Сваке године народна скупштина одреди и утврди, колико пореза треба да плати цела Србија" (стр. 247). — Ово не стоји. Скупштина само решава буџет, у коме се налази и партија за непосредну норезу, а цифра је одређена гго прошлом годишњем ириходу. Даље вели: „у свакој се општини бира порески одбор, који одређује. колико свака пореска глава у општини треба да плати порезе, а колико приреза" (стр. 248.) — Ово је по старом закону, када су саме општине разрезивале порезу. Данас плаћа сваки према своме имању и приходу. Прирез се не може разрезивати, јер се он плаћа ироцентуално на сваки динар порезе. Иорески одбор пак у појединим местима, ту је с тога, да руководи прорачунавање порезе, да води надзор, је ли свак праведно пријавио своје имање и доходак, да чува интерес државе и појединаца, и да прима жалбе. ако би се коме гато неправо хтело наплатити. И ако не би требало, опет има по вигае оваквих погрешака. У једној напомени Козарац вели: „Варога Београд и Нига бирају по два посланика". По уставу само Београд бира два посланика, а све друге вароши по једнога,; два би могле бирати само онда, када би имале преко 3500 пореских глава, што није случај ни код једне варогаи. У Србији има 632 опгатине, а не 627, као гато каже Козарац. Чувари, или, као гато их Козарац зове „стражари јавне безбедности", укинути су још 1884. године, с тога није ни било потребе, да их Митар брани и да им правда опстанак. На страни 208. стоји: „црквене општине плаћају свештенике прирезом". — Свештеници се не плаћају прирезом, него им нуријагаи од домаћинске главе дају годигање по два динара, што се зове бир. Бир им држава купи уз порезу, како не би долазило до свађе између попа и нуријаша. На истој страни стоји и ово: „Судова има двојаких: грађански суд и кривични суд. -— У Француској, Белгији и другим државама подељени су судови; али код нас у Србији нису. Кад се већ повела реч о судовима, требало је поменути и београдски варошки и трговачки суд. Поред окружних на