Стражилово

802

СТРАЖИЛОВО

Б р . 50.

снаге. Да ко почне црпети те изворе — црпео би од прве зоре до последње ноћи, па тек би рекао : 11очео је ! И пета година зашла, како Пајкан робује! Иет година не доби гласа од њега — до ако другог пита те шта чује. Није му муке до старости и слабости године му дотежале, ал' је тешко до заборава. А грешник, заклео се да га пе помене! Ал што га грех гризе, то боли. За младости . . . а давпо је било, био је... да ко каже: силеџија ил' бесан . . . олашио би. Здрав и жив на га здравл>е заиело, те му се чини: свуд је к'о тепсија равно ... Па летње ноћи ил' свежи и чврсти јесењи дани . . ил' топла пећка загрејала зими малу собу . . . успалила се крв и силан живот ударио кроз дамаре. И . . . закопа се једног часа! Лечили га и лишћем и травом па рекоше излечили. А било ,је паметних људи — многи му говорили: — Окај се женидбе себе ради. Куд ће ти душа, ако ти пород буде: ко кљасто, ко слепо, ко без памети. Сви ће твоји пред црквом да гуслају . . . Веруј Богу. било је тако. . . знамо, а биће тако. Ако ти се и одржи род, нек те Бог види, ал' се не ћеш сунца насунчати ни добра нажелети . . . Хоће ја, вели Милоје, па ето! Па сад да му је се вратити у назад, би и пијуком и маљем млатио хрђавштину — ал' где је те силе! Сваким даном свија му се нека облачина више главе. Кад зором очи отвори, а облак све ниже. А по том мраку чудна слова трепте. Све вијуге и кукасте шаре, па се скупљају и растежу, примичу и одмичу и како кад паиђу, увек једно те једно исписано . . . и само то: Свој грех! Ако му ко дође, о том што и разговара. Најчешће га обиђе деда Аксентије. — 'Га мрдни се мало, човече! Шта си запао у тај ћумез? Загушићеш се, вели Аксентије. — Нису ми још гроб ископали. — Хајде, мани то! Постао си к'о жена. — Ни жена нисам! Деда Аксентије већ не зна шта ће. — И други су децу губили па . . . — Е мој брате, мој Аксентије. Сто греха ја носим. Сваког оног црва душа на мене пада. Па је тешко! Ја сам петоро смрти гледао, петоро нади закопао, петоро пута премирао. Па ти шесто очувао, шесто размазио, шесто код очију ослепио, шесто . . . ето закопао. Па ти, мој брате, дгој Аксентије! Уцвелих и сара-

них и седму невину душу! Моја Мара, мој Аксентије! за бољу је срећу била. А ја јој гробље дадох. Па срамоту, па самовање! И кад руке скрсти и очи склопи, а туђа суза паде за њом. Па мој брате, мој Аксентије, није то све. Где стигох, плаћах ... да га сачувам . . . лагах и долагивах . . . никад у очи чисто и бистро да иогледах. Па заћорио к'о последњи човек, мислим, свет ми завиди и пгго ко рек'о, а ја сам свему крај тражио и •паопако нашао . . . На још има греха! Стекох — Богу хвала на милости, да ми се познавало. Отац ме је самог оставио, да му славу очувам. А ја угасих свећу пред иконом, запретах сам жишку на свом .огњишту ! . . . Све своје у темељ сатрх! Дуге су ми ноћи, ал' сап је кратак. Често ми се јавља у сну које од оних малих . . . Осећам како ме руком милује. А кад дан сване, ја сам без икога . . . Усних ту скоро Мару. Дошла ми, на се смеје... «Оди,» вели, «Милоје... женим дете» ... Које дете? питам је ја... «Драгојла,» вели Мара ... То ми је био првенац. Па мој брате, мој Аксентије, знаш ли, шта је робија? Туца камен! Чини ми се, колко оп пута маљем у камен, толко пута мени јекне у грудима. Колико зноја проспе. . . толко ми, чини ми се, крви на очи наиђе! Па . . . Деда Аксентије погнуо главу . . . Очима прати колутиће од дувана, а мислима отишао негде у даљину . . Кроз тишину чује Милојев глас и разбира реч по реч ... па би кад и кад мануо главом, к'о да каже: — Божја воља! IIа док опет ко не наиђе, Милоје се сам собом и теши и разговара. Цео би дан преседио ма где У дућан ретко да дође. Оставио све момку и Богу, па како буде. Док траја лето и лепо време, вас цели дан је под дудом, а кад окупи ветар и јесење кише, он у оџаклпју. Славу одслави са кандилом. Да га ко могаше видети о том дану, би се од жалости скаменио. Кад освану дан, на који је свецу служио и госге дочекивао — он сам у празној оџаклији! Стеже му се срце иа тужно загледа по празној одаји. Тишина к'о у ноћи. На пољу киша иде к'о никад. По прозорима се вијугају бразде од капљица — а свуд бара, где оком баци. Спустила се нека густа