Стражилово

43 18 8-

У том притрча ми отта моја швигарица па и она друга деца те које :>.а руку које око врата које окб ногу, новикаше кроз плач: пе дај, рано, да натма сеша изгори! На ово похита и моја швигарица из друге собе, на се намести тако, као да хоће и она да чува Миланку, да не скочи у ватру, а и нопадија се нађе уз н.у, да јој буде у помоћн. Деца Вриште," жена запева а он стоји на сред собе као иа смрт осуђен, блед као крпа а дркће као прут. Лепјето, господине, момак, стбји као зелен бор у гори. . али му ето гром грање поломио. Еолико ми је жао Миланке, толико и њега. Већ сам и ја клопуо, не. знам, ил су женине ил су ћерине или су ми можда и моје сузе лице оквасиле па ми је од п.их и срце омекшадо. Следио сам се некако, стојим као да сам везаи. Милатт је оназио да сам се збуттио, на Ке ми прттћи' ближе и машити ми се руци на рећи: — Помири се, раио, с лалом, ви сте заједпо д]>уговали. Сетих се младости своје и хтедох све да заборавим, али тте — Не могу се помирити, брајко. Да ја позовем твог лалу да се помирим, оп би рекао, да му ја ттамећем моју Миламку, а моје дете тшје иаметкин»а, не могу се понизити — пе, ме могу се помирити, синко! Друго је твоме ла"ли. Да ја имам ситта, ја бих молио оцм девојачког, деиојка се нроси а не момак. — Лала је љут а ти си добар. — Јесте, ја сам добар, ситтко, да нисам, ме бих те ни часа у мојој кући трпио. — Па тмто и добри ме ће добра да чипе? Зар су онда бољи од оних, који мису добри? С Богом, ])апо, с Богом, наио, с Богом, Миланка! — Стапи, дете моје паметно. Није твој лала добар, писам ни ја добар; али добар је Бог. — Да, добар је-Бог, ттродужи страпац, по тнто се маио одморио, Пог ме је ето нослао, госнодиие, вама. Зпам да сте мпого нрепатили па ммого и научили, тта сам дотнао, да и меие ттаучите, шта да ррдтгм са бво двоје бедме децс. Гад сам да их

венчам сада о покладах а дотле нема само јошдва дана, ја змам, да је то кратак рок; али мени ттије до чекања. Дете мрје за то би скочило у ватру, не, птто тте ће мепе да увреди, него — али вама тте вреди тајати, што тте ће да ме осрамоти. Ја бих јој увреду онростио, али срамоту ие бих. Ја знам, господине, да је то кратак рок; али је доста дугачак, да ме сачувате од злочина, а ја, госнодине, не жалим ни труда ии тротмка. Ја ћу вама ево одмах, госнодине, дати сто Форинти. То иеК буде ваша јабука, а ја ћу све друго измирити. Ето, да Бог не снава, номислих ја у себи. Меми треба сто Форината, а ево тај ми човек бамт толико даје, те ми је иовце сам Бог нослао. Да их ои ттије нослао, не би тај човек овамо пм дошао. Та имајомг иопова, који су учили, што и ја. — Кад сте, пријатељу, кренули се из С. ? — Тако два сахата но по иоћи. Баш сам тада ја своју бригу на Бога ослонио и заспао. Страмац ми по том даље тточе причати. — Момак, о ком је реч, био је с оцем у неких сватових. Тамо су видели девојку једму. Каква је, пе знам, само је нека суродица жени мога суседа. Ова је наговорила мужа, да нагони сина да узме ту девојку. Овајмује то паспоменуо, кад су моћас дошли из сватова. Син му је одговорио, као увек, да ме ће другу по моју кћер. Отац му наваљивао, отт се одуппрао. Отац се у том ражљутио, истукао га и отерао о'д куће, 01Т је отуд к пама дотмао. Прхшоведио сам вам, господипе, 01то друго, змате, каква ме је иевоља овамо догонила, на васмолим, помозите ми, не зарад новца, јер то се ме да исплатити, тто ради среће то двоје јадпе деце. Смилујте се, госиодине, на њих, имате и ви деце. — Учими, човече, помоћи ће му поттг; дија, та честита деца баш заслужују да т; « учиннш. — Тата, видиш, то је ноштен мом; ■ он тте ће другу, ма га обесили. Тата, тт»« мози му, потта треба да братш ноштење. Тако је оттет мудровала моја 1мвигари[; 0 —- Али ие стоји то до мене. Мом а треба дознола од миттистарства, на диси; зација од владике, а где је мипиетаретг