Стражилово

чз 122 ез-

величанствено; па опет има нешто, за које ови значајни нридјеви ие могу никако достатии бити, а то је дивно Микелапђелово кубе. Кад оно но смрти Сангаловој (који бијаше као неимар Петрова храма наставио дјело Брамантово и РаФајилово) нозва Павле III. родом Фарнез, на управу Петрова храма чувеног Микеланђела, прекроји овај велики умјетник из темел.а грађевну основу свога претшасника, што му „сангалрвди" не могоше никако да опросте. Дуго и дуго времена кињили су врлог мајстора и свакојако ирогонили, док најзад нотајно пе усијеше, да га с папом заваде. Мало кашп>е умрије Фарнез, и на његово мјесто дође другп, иа трећи, иа и четврти цана, и крбза све то вријеме потраја недична урота нротив Микелапђела, којему претпоставл>аху које какове слабиће, ни из далека великоме умјетнику не дорасле. Напокоп засједе на Петрову столицу напа Пије IV., и „сангаловцима" се угаси свијећа; год. 1546. буде Микеланђело из нова нозван, да па унраву радње ступи, то у дубокој старости својој, од преко седамдесет година. Узвишени се мајстор дуто колебао, да ли да онет дјело настави, које његови ттедостојни замјеници бијаху међу тим у много чему искварили. Али се најзад, н ако зле воље, прихвати посла. Његови претшасници бијаху увијек у двоумици, да ли да цркву саграде на осттову грчког или латинског крста: ои изабра грчки, удесив ствар тако, да му кубе тачно у сриједу дође. Прииовиједају да је Микеланђело, дивећи се Агрииином Пантеону, једном рекао: „ Ја ћу да тај храм положим иа Петрову базилику!" И заиста, по тачном рачуну, Микеланђелово кубе< друго није, но сушти Паптеоп, кога је. умјетииков гепије ма оиу стравичну висину испео. Обичио се каже: срамота је у Рим ноћи, а тте видјети ттану. Ја мислим, да би гора срамота била: у Рим доћи, а тте узаћи на кубе светога Петра. Сва је прилика, да ћу ја (без своје кривице) прву срамрту на своја туристичка лећа натоварити ; али не хтједох тш но тито да се о божаисвеио Микелаттђелово дјело тако исто огријоишм. На нрквепи кров узатиао сам уз степеиице једне на завојицу, избројивши, док на

отворено пе изађох, равно 142 стунња. Ти су стунњеви тако ниски и нространи, да би чисто но њима могао узаћи и натоварен кон>. Кад сам иошљедња ступањ превалио, нашао сам се па висоравњу једттом, махом поплочену, понут каква варошког трта. То је кров црквени. Кад се обазрех наоколо, учини ми се као да сам у неку варошицу стуиио: има ту, на томе крову, и радничких стаиова, и радионица, и чесама за радтшчке иотребе, и још којекаквих кућа и кућерака. У сриједи се раскрило, као голема иаиинска тијара, велико кубе, а уза њ омања два осмокутна кубета. Пођох даље ка црквеном Фронту, кад ал нмам шта п видјети! Преда мном се створише горостасни кииови дванаест аностола, нанизани редом ттад црквеним ирочељем. То нијесу статуе, него су то големе хриди, да се лијено човјек згрозн, * кад у њих иогледа, особито овако с лс1,а! Ови су кипови иавлаш крушшјем потезима тесани, те ти се из близа чине неуглађетге стијене а ие вајарско дело, и само кад их оздо с ттијаие иогледаш, изгледају ти ириродне величине и зналачки истесани. Овдје код овијех статуа казаше ми један анегдот, који заслужује, да га овдје забиљежим. Бенедикт XIV., врло умагт и духовит ггана, примајући Волтерову За/јиру, коју му овај бијатне намијенио и веома ласкавим тшсмом па иоклон послао, насмија се слатко и окренувши се својим доГлавтшцима ; — Ево, рече, ми смо тамаи ка и опе статуе (уиирући прстом у супетарско прочеље) кад их с далека гледаш, изгледају ти ирекраспе, а кад им ггриђеит, грдне су до зла бога! Дабогме, да иијебу сви папе тако искреии били. Са овог висоравња води једгта унутрашња галерија око главиог кубета, са тгогледом тга унутрашњост црковпу, и даље више кубета, у тако звану „лаитерну", одакле је диватт тгоглед тта варотп и околицу. Одавле сам се једиом узаиом гвозденом љествицом гтоггео у саму тучггу јабуку, која је иад кубетом иостављеиа, а коју иодржава ова „лантерна". Овој је