Стражилово

43 114

знат изван Граеица свога села; а жена по свој прилици као и друге жепе. РГего био огтај једиии чемпрес, што је код гроба растао; било што је море, кад је највећа плима, до иа четири корачаја од самога гроба дохваћало и с њим се разговарало; било — као што мислим да јест — да је људско срце (и кад се најмање надаш) у тајној свези са свијем лијепијем крепостима, што су биле, што јесу п — дао Бог — што ће и бити: знам да сам истом онда своју жељу задовољно, кад сам од попа Нера, пароха и мог старог саученика, чуо, који су то били Лука Станковић и жена му Аница. — Поморац — рече ми Перо — а ти знаш шта су поморци: л,уди ваљанн, кад су на мору; кад се искрцају гдје у Енглеској или у Америци, по гдјекад посрпу; али тек нек Бог опрости свијема, што су овдје укопани и којијема се за гроб не зна, е их је море прогутало; покој дулш и једнијем и другијема. Него ме ти ниташ за ЈГуку: и он као остали; а.ш што ти они нијесу умјели казивати, то ћу ја учинити. Јер зиаш, какав је човјек, кад је прост, сиромах и пеучен: његову просуђивању отимљу се све оне потанкости, опе нежности људскијех чувстава, којијема ми пољепшавамо наш свакндањи дотицај, и којијема, кадје до прилике, спаеавамо успомену једног тобоже „нростака" од незаслужепе заборави. Ми који смо, ма и мало, учени и образовани, нама је у руци она нит, која води по иепознатом лавиринту људскијех осјећаја; ми смо као онај научењак, који на небесној дузи разликује све љепоте њена шарецила, а простаку су само оне боје видљиве, које су му чисто јасне пред очима. Па покојни Ј1ука ! пред својијем друговима обичаи човјек; али за што га ја теби сиомињем, то они ие знају; а све да им и испричам, какво је у .Луке срце било, не би ми они вјеровали, или .... не би ме разумјели. Ал суди сам. — Покојнику је било каквијех четирдесет година, кад му жена Аница умре, пољепша, мирна, добра жена; наздрављала ми је сваки дан у зору „добро јутро, госнодине!" кад је нролазила нред мојим прозором, да иде у баштину на по-

сао. Кад се је п х по Индијском оке^ стигла тек кад је је, ганурској луци. Нак. добијем од њега писм набавим камену нлочу и , де покојнице. Али, Боже, к било ! Опе ме црте чисто 31 каква ти је то туга за оном ти набавим плочу и криж (гле \. иа ни ријечи о њој, већ на дугл ко како си пдовио и какви су т, црнци у Инднји. На први мах не хтједох му жељу I нити, али тек, кад помислих, кому је намијењено, учивих. Једнога дана — четири или иет мјесеца по опом тужном догађају — кад сам баш из куће излазио, створи се Лука нреда мном. За то вријеме бијаше остарио, посиједио, очи упале у главу. Рече ми: — Поведите ме, госиодиие, покажите ми га. Ја га разумијех, упутих се, а он са мном, али за један кррак нреда мном, као да га је нешто тјерало. Путем пазио сам на сваки његов иокрет; није скидао ока са земље; рече само на десет корачаја од гробља: — Знам, да сте ми жељу задовољили, хвала вам! Кад стигосмо на врата, стаде, погледа ме. — Знате већ — рече — да ја ие умијем писати; бијах замолио пријатеља, да ми то учини; Бог зна како и шта вам је писао; да сам сам умио, не бејах кадар држати иера у руци! На ирви мах, на ове његове ријечи. хтједох да га загрлим, да муречем: опрости, Лука мој, криво сам те осудио. .... Јадник није могао ни сумњати, да му нријатељ не ће у срце читати и нисмо сложити, као што га туга слаже. Није знао да је тешко нлакати рад туђе иесреће. Показах му гроб. 1Глоча се је бијелил;. на сунцу, а код ње још млад чемпрес и мирисне, што сам ја својом руком усадш . Он клекну и након кратке молитве устаде и занита ме: