Стражилово

-3 116 ЕЗ-

Одведох га у ближљу цркву, ал суаама и тузи не бијаше већ сврхе. .... Три се је мјесеца у кући крио; касније је каткад излазио, пред вечер, ал увијек уз мене. Овако се је протуцао још годину датга, на ето и његакод к.егове Анице.

Ово ми је нон Перо нриновиједао. Има ли још гдје на свијету овакошгјех тајнијех, њежнијех осјећаја? Има их; ал ко умцје да их открије? Живу, докје и срце живо; умре ли ово нотон.е, ко нлгх бил.ежи?

Јосип Берса.

ВЈЕРИНА ЉУБАВ.

РОМАН И. А, ПО ФРАНЦУСКОЈ ПРЕРАДИ Е ВЖЕНА 1 ПРВИ Т) УШ. |%ајски бсгас одлучпо, да пе обраћа вшпе пажЈг.е на Вјеру, да се покаже савршено % равнодугаап, но у место да одржи реч, он ( се дурио три дана на хву. Кад бн се с њом сусрео, рекао би јој опако мпмогред реч-две, из којих је извнривало негодовање, којс и нротив п.егове воље избијагае на повргаииу. Као гато се чипило, да Вјера не опажа његову присутност, исто тако хтеде и оп показати да му је тако мало стало до ње, да заборавља, да је и она ту, поред њега. Радећи овако тсс имађагае можда намеру, да игра пред њом такову улогу, него да у истнну стуни у такав одношај према њој. ТТо чим внше се трудио, да будс тако, тим јаче га је — иа његов вслик јед ■— обузимала жел.а, да пази на сваки њен корак, на сваки покрет, сваку реч. Цоред свега тога, гато се одлучио, да је се са свим оканс и да поступа, с њом, као са сваком обичиом гавигарицом, она му не избиваше из главе. — Идем к њој, да рагачистимо, гато има међу нама, рсче једпом у себи. То је само из радозналости и нигата внгае. А да није запста љубав.. . Претражи целу кућу, лупајући вратима и завирујући у сваки буџак. Но у кући је не могагае да пађе. Пођс у врт и тражаше је ио крајевима, судећи, да Вјеру н не треба траЖити онде, гдс се обично други налазе, него на усамљеним местима, норед понора, где се особито радо шетала. Али је узалуд тамо тражио; већ сс .врвуо кући, да упита кога, где је, кад је из ненада опази у врту, одмах поред куће.

Гончарова оти ирквЕО Миливој Мансимови^. ДЕО. — А! ти си ту! новнче. А ја те тражим на све стране . . . — А ја вас овде чекам . . . одговори оиа. Бегае му, као да јс у сред зиме дунула на њ тоила и блага југовина. — Ти ме чекаш!.. рече изнепађеп, гледајућп јс страсним погледом ... — Може ли то бити ? — За гато да пе? та ви стс. ме ето тражили. — Да, ја сам хтео да се објасним с тобом. —' И ј а с вама. — А гата си ми хтела рећи? — А ви мени? — Кажи прво ти, па оида ћу ја... — Не, кажите прво ви, па опда ја... — На добро, рече, промислившн се мало, и седе норед п.е: — Хтео сам да те питам, за гато мс нспрестано избставаш ? — А ја сам хтела да вас питам, за што мс пепрестано гоните? — И то је све? рече Рајеки, кому би, као да је нао с неба. — За сад све: сад да чуј ем, шта сте ви хтели рећи? — Али ја те не гоним, гата вигае ја се јога уклан.ам .. . избегавам те. — Може се на разне начине неко гонити, соиаш, а ви стс изабрали понајнсугоднији за мене. — Како то? ја скоро и пс говорим с тобом! — То је истина, ви ретко кад говорите са мном, не гледате ми никад у очи, но само онако исиод очију бацате на ме злс погледе — и то је нека врста гоњења. Но само кад би то било све... — А гата има ј ога ? — Има то, да ме из потаје пратитс. Ви ураните пре свију и чекате да сеја иробудим,