Стражилово

—® 130

мокра забављала ме је, до пекле, ова увертира, те сам ночешће говорио: „Потерај, Т»орђе, потерај!" А киша еипи, досадпо сипи! Лево и десио уздигл-и се огромни плапински лапци, исиреплетани узаним долинама и ниским, густим; шумарцима; али је и П>их нритисла густа измаглица, те и ако су у близини, виде се само иејасне контуре, како кроз ону маглу, суморном тајанственонгћу, ногледају на раскад>ане нутове и наша кола, у којима, осим мене, сеђаху још и два нроФесора: г. В . . . . ћ и Б ћ, чије маршруте глашаху само до Пирота. На тако мочариом дану човек је увек непријатно расположеп. Све. му се чшти да га нептто дави. Покушаваш да разговараш — не иде; хоћеш да певаш — још мање! И говор и иесма, све се то слива у један тон, тужно и монотоцо. Да га ђаво поси, господо ! све то напомиње на доеадиу мочар: и иебо мочарпо и ваздух мочараи, ца чак и мисли са несмом изгледају вам некако прокисле и мочарпе. У таквим часовима иије ништа иријатније, него приналити цигару, увити се што боље у -кабаиицу и заронити у ону песносну чамотип>у, која, ако вас не успава, а оно вам одузме сваку моћ размишљања. Очи остају отво]>ене, али вам дух несмислено лута. Гледате како промичу, покрај вас, долине и брда, : али то све само промиче и ие задржава се у мислима; чујете како шл>апкају но блату коњске копите, па ни о томе ие мислите. Једном речи, само бзеиете некуд далеко, далеко, без мисли, осећаја, зачмали и непокретпи. И то тако траје све докле вас из несносне чаме пе пробуди оно: Ти—ха!" са претходном увертиром; тада ненадпо промолите главу кроз арњеве, ногледате у бескопачпи мочар; и иехотице нронустите к]>оз зубе: „како је досадно!" А кшпа сипи, песноспо сини! Коњкци оиружили вратове, подали се судбипи, која им се за леђима, у виду Ђорђа кочијаша, паврзла, и са пеком философском: ресигнацијом тек иокасају а монотонп се звуци звонцета разлежу тако лено, тако досадно. У колима смо дуго ћутали. Сваки се занимао својим мислима. ћГишки друм већ

је завијао у планинске клапце. У блнзнпи се видела „моралијска клисура", кроз коју нам требаше ироћи те да се прихватимо друма, који води, стрмепитом косом, нлаиини Плочи. — Шта мислите, хоћемо ли стићи за видела у Ак-Палапку? — запита г. В. нрекииувши и сувише дуго ћутање. — По свој н]шлици у зору! — одговорих јетко, гледајући мршаве коње, како по жутом моралијском блату једва извлаЧе своје коните. — Стићи ћемо, стићи! — храбрио гтас је натн кочијаш, после отшиштане увертире — само ко :ига, не ћемо ли се из АкПаланке вратити брже пего што смо дошлтт. От1 је иа-путу чуо да су Бугари очистили Цариброд и да су већ пред Пи ]>отом. И ако нисмо веровали, ииак нам ова тема даде прилике да живље разговарамо. Тако смо већ дубоко у кланац уптлп. По дпе је, у велико, иревалило а и киита је — престала. Сури, једноставни облаци тапчали су у висинама те је кроз њихов вео извиривала суичева силуета, обаејавајући мочарну околтшу и друмј који се, све више и више, уз кланац припшве. На друму Т1п живе душе. Пред ттама се виде само једтта рабаџиЈ - ска кола, како се нолагано и с муком на више пењу, и иеки сел>ак, који псујући удараше волове да пзвуку. — Хеј, раћаче. — довикну наш кочијапт -— хоћемо ли скоро у Моралију? — Не може пре мрака. Рђав друм, па блато. — А има ли тамо што ? — Пуно рањеттика. Нема где да их сместе — одговори сељак, узвпкну: „Стуха!" одалами волове штапом па и сам за њима покаса. — Ето, вндите — рекох ја — да је Пирот нао, ие би рањеници лежали у Моралији, где би их Бугари, продирућп Нишу, све заробили. — Али ако су ипак продрли? — Не верујем. То би се већ знало. Из тога разговора трже иас из пенада брз кас коња и звека точцова, Иза.једне окуке нролете иоред нас у најбржем лету