Стражилово

СТРАЖИЛОВО

БРОЈ 16.

У НОБОМ САДУ, 19. АГЕРИЛА* 1892.

ГОД. У.

^ЛЛААА А /уА АА 4® ( А А А. ■>ш'& песништво: Ф ШН и ииу^х/ии 1 " V ^Ј ';'л^г Ч!Л* \_^ , "^ , -лЈ Ј л_!г *лЗ" 1 ЛЈг' ~ V л_^ < ИСПИО САШ ПЕШ...

« С " Н ° сам нехар Амора посташка 05>Па вессо, ето, иоподим се сада; Иевам у весељу, редом грлим л.уде Лестало је сете, иестало је јада!

Из њене сам руке исканио пехар Сад ме и ти нудиш! Веруј, пс ћу смети. Јест' иапитак сладак; ал да пијан будем Па да у глиб срнем — ие Ку иикад хтети.

Ђеоград.

Р. Ј. ОдавиЋ.

•^утра даи ме доктор зоиља прикаже ■,0?* А госиодару Заки и оп ми срдачно стиште руке: ^ „Докторов пријател. не може бити ■ — иепоштен човек," — рече ми а преко усапа му нрелспг болап осмејак. Меие је то тако текнуло, да дуго нисам знао шта да кажем, и једва носле дуге почивке пође разговор о са свпм обичпим стварима. М ако сам се овако приближио госнодару Заки, итгак сем обичних ноздрава и говора новодом ког интересантнијег новнпарског телеграма није било прилике да уђем у разговор, који би ми колико толико могао објаснити чудноватост госпо-

Доста овај иехар што вссеље створи, За сад не ћу други, ја ти и реч дадо'; Ал г ако се кад год отрсзпим, зажедпим, Пружи ми га, пружи — попићу га радо! ИСТРГНУТИ листови из једног запионика. (Наставак). дара Заке. Моји иознаници уз то су ме још задиркивали: „Аха, већ те ухватио у своје каиџе! Тешко твојој кожи!" Ма да ми иису била нријатиа овакова, бар за меие безразложиа заједан.а, ииак их пиеам сузбијао. Господар Зака увек ме, иа свој гтачин, пријатељски нредусретао а ја се писам од п.ега либио. Било је већ прошло пеколико псдел.а од мога позттапства са госиодар-Заком, кад једнога вечера моја газдарица, код које сам узео нод пајам стан, дође:

„А знате ли, господиие, да имате су-

седа?" „Каквог суседа?"