Стражилово

43 274 Е*-

Ј1аж! Све је лаж! Љубав је лаж, пријатељотво је лаж, искреност је лаж, срећа је лаж, — само је новац истина. Имаш ли новац у рукама — сва су ти врата отворена; огт ти задобија срца, — сповцемје и хуља поштен, и будала мудар, и кукавица јунак и ругоба лепота. Новац је све — човек је ништа а жена је још мање од ништа. Ко има новаца, има све, његов је сваки, а он иије ни чији. Како је то пријатна ствар, кад човек није ни чији, а још је куд и камо иријатније, кад има новаца, па кад год му се прохте —- сваки је његов. Ја сад нисам ни чији, али сваки може бити мој! Што . то писам раније знао ? Е тако је то! Тек кад човек остари, као што сам ја остарио, а он добије иамети.... то јест, кад има новаца.... много новаца.... и сувише новаца. А ја имам тота животног арканума као воде

Дакле, вратили се! Преместили га овамо са вишим чииом.... Каиетан ,је... и догили су.... Она — госнођа капетаница! „А пе", — рече ту једаи у пеком друштву, „госиођа каиетаница је у II." „Та није, човече. Видео сам је с њим. .. бледа, упала лица, мутна погледа. Не би човек рекао, -да је то она негдашња ленота." „А, ти мислиш његову жену?" „На да." „Оно јест, његова је жена ту с њим, али госпођа канстаница је остала у II. код свога великог господина..заврши опај и нрсну у смеј. ОкОчио сам као опарен, и изаптао сам. Ишао сам и сам тте знам куда, и па једатт нут нађем се у улици, у којој су отти еедели. Тек кад дођох до куће, у којој су они бнли, ја се тргох: „ПТта ћу ја овде? Не зпам пи сам. Па зар ја морам да будем овде? Не морам, т1ико ме не тера нити имам каква ттосла. Нисам тти пијагт ни луд. Окренем се и одем.

Прошао сам туда и сутра дап и трећи дан и четврти.... Тад сам је видео, али волео бих да је нисаМ видео. Зар то она? То бледо, упала лица женско створење да је она? То не може бити да је она! Па ипак очи, опе кадиФепе очи, са погледом, који сагрева али не сагорева.... то су њепе очи! Ипша је као саломљен л>ил>аи, гледала иреда се, као да тражи.... изгубљену срећу. Лице хдадио као мермер,' — • али ход сигуран. Коса... о, она пекад бујна врана коса.... проседела! Ишла је сама. Од како се вратила са својим красним канетаном тек ако је у месец датта два три пут изишла — и увек сама. Срце ми се стегло, кад сам је такву видео — и задовољство што је такву видим и туга што је такву видим, и сам не зпам шта ми се све мутило по глави, кад сам је такву видео. Стајао сам у први мах као уконан, па сам онда пошао два корака напред... па једап натраг... па опет нанред. И таман хтедох да се окренем да идем, а она ме спази. Застаде, погледа ме, на успама јој заигра чудноваТ осмејак, лице јој се памршти .... на ме ногледа од главе до пете, диже гордо главу и ногледавши ме још један нут охоло .... прође покрај метте ноносито као краљица.... Стао сам... Дакле јотп и.... презире ме? А њега ?

Дозпао сам све. Са новцем се даиас, као ошг са волшебниковом налицом, отварају сва врата, ишченркају се све тајие Послао сам свог агента у II. Истинаје да је тамо остала нрава капетаница. То је дама једпог велмког господииа, старешипе гбсподина капетана. Опа, гаје протежирали те је био упапређен, отта.... она је носле морала отиутовати својој родбипи, а капетап је з1ап1е ре<1е нремештен у С. •>а то је старешину молила онп; чак се нрпча о ттеком двобоју. У II. се прича, да је он иемилосрдпо злоставл>ао, — а она је трпила и ћутала ијошје ишла да моли за њега..; несрећница! Чак се говори, да не ће дуго капетановатн, — са ттрвим распоредом завртпиће своју војиичку каријеру