Стражилово

-43 358 ЕЗ-

маишна, ко тражи научае спреме, нека нде на Запад. Али ко тежи :ја срцем и душом, ко хоће оног васнитаља, које човека нрави човеком, нека се махне Запада, његово је

место на Истоку , под скутнма нлемепптога Хане-дана , чнја ме слика загрева и заноси ленншм оеећајима бујиога Истока, чијеврлине нпкада не ће Занад схватити.

Драгутин Ј. Илијк.

НОВИ СВИЈЕТ У СТАРОМ РОЗОПЕКУ. Ирича Сима Матавуљи. II.

[е могу тврдити да су ондашп.и Розопечани, сви махом, истипски нобожни ' ^ били, али је истипа да су сви листом ишли на божје службе. Свакога и средп.ега свечаника, на вечерљи, на јутрен>и, на летурђији, на весиеру, на матутпну, па маиој и кантаној миси, иа проповједи уз велики пост, итд. обје цркве бијаху дупком пупе. Стари поморски капетапи, који ипаче пијесу ])адо остављали своје терасе и своје џардипиће, у томе су предњачили својима; тако псто даваху добар иримјер својима: судија, комесар, и унравници каицеларија. Шта ћете више! доктор Запето, (срески лекар, који јс вечсром свирао у Флауту),- млад;' неожењеи чрвек. који је у свом кругу тврдио да је атеиста, а црквене обреде нааивао „иоповским комепдијама", тај исти дј). Зането својим лијеним баритопским 1ласом пјеваше у цркви свакога већега иразника. Особито је, 'кажу, дпвно пјевао „санктус", а велике недјСље „стабат матер". Због те ревпости, Розопечапи обију вјера бијаху на гласу и бијаху хваљеии по осталим градићима. Православпи владика, кад год би дошао у каионичку носјету у 1'озонек, увијск хоћаше рећи: „Ево ме у моме маломе Сиоиу! Једва сам чекао, да дођем у мој мали Сиои!" Г)ијаше дакле утакмица у иобожпости. Најосетл.ивија пак бјеше утакмица мећу звонарима обију цркава. На св. <1>рап.и бијаху четири звона, а на св. "Николи једно више, те чим би ночело звонити па једној нркви, одмах би се одазвало и па другој. просто да човјека проглуше. О фицијш су „сакрамепти])али" вбог тога пеире.кидпога таидарикап.а и говорили јавпо нротив тога. А н грађани пијесу то могли отворено

одооравати, али се смнјаху иснод орка. У њеким ириликама сав 1 'озопек са зебњом очекиваше, који ће звоиари више истрајати.

Св(

з јс то чудиовато

рећи ћете али ми не

! I

— а у п.еку {»уку и нохвално, видимо у томе пикак]!е трзавице То је с тога што ја ночех мздалека, мје(;то да одмах ислфичам главно. 0 великим празиицима, који иијесу једпога дана објема ијерама, Латипи су ишлн у нравославпу цркву, а нравославни у п.ихову, с једииом памјером да траже што, чему Кс замјерити. У1>у, и. пр. срн ска госнода: канетап Марко, кап. Јово, шјор Глншо, шјор Симо. . . ућу људи у св. Фрању, и крете се својски, и клањају се лијево и деспо, и сваки пачини лице, да би човјек рекао: „е, ако ови нијееу побожни, опда и нема нобожности на свијету!" Мудри Латини чине им мјеста и учтиво одговарају па њихове иоздраве, али испод .ока добро мотре на израз лица „невјерпијех Грка". Несрећни коонератор на нроновједнпцн снлете се н ностане смијешаи, каопоти човјек, који тражи да се донане и опима, који га мрзе, који траже длаку у .јају. То се исто дешавало и н]К)ту и п.егову канелану, кад Латипи дођу. Није, дакле, чуда, што су свећеници увијек раздражени били, те. кад увјерепи бијаху, да се око њих иалази само њихова паства, оида... већ разумије се шта проповиједаху. Али то су ситпице. Главно бијаху литије. Послије одласка Француза из Приморја, Латипи уведошс три годинш.с литије: па дан св. Фрање, на Г>рашанчево и на велики иетак. Православни, по стародревном обнчају, „иошаху крсте" само једпом у годиии, око Спасова дпе, и то далеко од