Стражилово

СТРАЖИЛОВО ш шјрш .

ВРОЈ 25.

У НОВОМ САДУ, 21. ЈУНА 1892.

ГОД. У.

лк?.

7Л_П_ Г\. /

Ф ПЕСНИШТВО. «■

лУлУхгл!/' " \} \Рк}V М>5^)' 'ху-'^глј"' " ЧУ~1г лЛЧУ \!г л!г '

ПРЕД ЗОРУ.

-Х9Ј.ч ева Ј те песми Д е тромке, презрите немир и бриге, Весео иек је, ком се мдадости смегаи цвет, Јер гата ће бол и јади и иа гато ономе књиге, ТСог жива жеља мори, да љуби цео свет ?! Нек дугаом свети иламен суне, Кад чујега громке звуке, Иехари сјајни нек се пунз Па иружи обе руке.

Лати се светле чагае: Да живи младост ведра, у здравље дружбе нагае! То није небесно сунце, то исток од миља руди, У росном крилу ноћи још спава бели дан, Он у. сну слуша звуке, несма му диже груди И осмехне се кадкад, ал тврдо спава сан. Звезде га свирком успављују, Исток му баца руже, На, нас тихо иамигују, Да можеш пити дуже С тога искапи вино: Да живе звездице верне, у здравље дакле њино!

Ох, таје брзо младост, пролећу крилати часи, Премине тренут слатки, што нам га даје Вог, Туга нам румен брише, небесни нламен гаси И пухор остане само на место пламена тог. Рано наж росни цветак свене, Прецикне врело сласти, Олуја духне, гром се крене, — „ Осша бурш етрасти Ал на што мисли ове? Та ноћ нам сласти нуди, вино нас к себи зове. С висина бледих само сањиви месец гледи, Худа му светлост једва нробија сури мрак, Он мрзи весеље нагае, због песме нагае бледи, Пакогаћу самом дише и чека суичев зрак. Потајно нама замке ствара, Освету страшну спрема, С јарким се сунцем договара Ал у нас страха нема. Нек снрема, шта то мари! Искапи и ту чагау—нек живи филистар стари!

7. јуни 1892.

А зора када нам цикне, ноћ почне да се губи И исток свргне ризу, робовства црног знак, Вефири нека нас неже, сунагаце нек нас љуби, Ти исправи се тада, као нрави, уредан ђак. Нестаће дотле већ и вина, Минуће нагаа слава, Освета грозна биће њина, Што ће нам брујати глава Ал пи, док сунце сине: Освета њииа је блага — у здравље освете њине!

ЛенскШ.