Стражилово

-и 408 Е>-

Он слелсе раменима. —- То није наша кривица, него нриродина... И она добро чини; јер иначе, кад би ее код еваке нојаве у животу подуже заустављали, значило би метнути путо на ноге, значило би живетп по појмовима. Природа се не да поправити! — Тп иојмови су •— начела! доказиваше Нјера. Ви сте рекли, да природа има своје законе а људи своја начела. — У томе бага и лежи нсдотунавност нашег доба, што од простог природног нагона праве начело и свезују себиируке и ноге! . . . Љубав је једна врста среће, коју је природа дала човеку, то је моје мишљење. — Та срећа поси са собом дужпост, одговори она устајућп, то је моје мишљење. — То је измишљотина! Вјера, ви вал.а да схватите хаос ваших начела и појмова. Заборавите на дужност и нризнајте, да је љубав пре свега природан нагон, који је по кад кад неодољив. У исти мах устане и обухвати је око паса. — Зар није тако? То бар није тешко увидети, моја мудра и тврдоглава лепојко! гааитао јој је иежно. Опа се иолако изви из његова загрљаја. — А ви измислили неке дужности ! настави он. — Јест, Дужности! потврди она. Цео живот ваља заложити и наплатити једно другом часове среће и уживања. — А чим то, ако смем питати? Тек пе да се целог живота дворимо и пиљимо једно другом у очи; да се претварамо и венемо због неких наметнутих нравила и дужиости поред каквс болегал.иве и нервозне баке или каквог узетог старца, док је једно од њих двоје јога пуио снаге и бодрости, па га живот привлачи и зове даље! Хоћете ли ви то? — Да треба остати и не гледати онамо, куд вуче и зове. Тако ја схватам срећу и тако желим, да буде! Али што да се препиремо ? Ја нисам ни толико умна, иити имам толико снаге, да добијам ваше назоре. Моје оружје је и сувуше слабо, оно има само у толико вредности, што је моје сонствено и што сам: га узела из свог тихог живота а не из књига, или из онога, гато сам чула од других. Он се крену с места, но она поче даље: — Ја сам мислила, даћу вас иобедити другом силом. Сетите сс ? како ес догодило, настави

опа замишљено; мени вас је из почетка било жао. Ви сте овде били самохрани, нико вас није разумео, сви су бегали од вас. Саучешће ме је нривукло на вашу страну. Видела сам на вама негато страно и особено. Вама не бегае стало ни до чега, нис.те ни у гата веровали и трудили сте се, да нађете присталица. У мени се пробудила радозналост. Узимала сам од вас књиге, које ете ми доносили; видела сам у вама дух и иеку силу, али све то бегае далеко од рејалности. За тим ми се коенула срца ваша судбина и ја увртех себи у главу, да вам омилим живот, прво ради мене а после ради самог живота, да вас научим уважавати исирва мене а нослс и све остало у животу. Надала сам се, да ћете онда боље разумети живот и да ћете се одлучити, да га са мном проведете. Та нада ме је нреварила, и сад ево докле сам дошла! рече стресавши се и погледајући око себе. Па која мије корист од те страгане борбе ? Та да, ви бежите од љубави, од среће, од живота. . . од своје Вјере! рече са сузама у очима. За тим му се ириближи и метну му руку на раме: — Немојте бежати, погледајте ми у очи, чујте мој глас, он је глас истине! Не бежите, останите на да идемо заједно тамо горе, у врт, и сутра нек цео свет сазна нашу срећу . . . Ни ме љубите, Марк! Марк, чујете ли ме? Погледајте ми у очи!. . . Она се наже к њему и погледа му нежно у очи. — Само не тако из близа, Вјера! Мисејош нисмо сложили у главној ствари. Кад се будемо сложили, ја не 1л' одбијати вашег ласкања и не Јгу бежати. Ја не бих бежао од те Вјере, од вас, али ви ми силом намећете другу вјеру. Ако у мене те вјере нема, гата онда да радим? Говорите, одлучите, Вјера. — А ако ја верујем у ту веру — шта онда ја да радим. — Лакше је растати се од којекаквих лажних назора, иего их стећи. — Ти назори су прави живот; ја сам вам то већ рекла; ја без л.их не могу живети, и онда .. . — Онда? нонови он . . . Обоје устадоше. Обадвома беше тешко довршити, што је, у осталом, било и излишно. Она хтеде обући мантилу, али није могла; руке јој клонуле. За њу не беше друга излаза,