Стражилово

чз 435 ЕЗ-

и простраиог огњишта гори ватра; иа ватру су иаваљали иека стара врата, која је већ обузео пламен те ираскајући букћу. Наспрам ватре, у куту опвишта, баш под самим оџаком седи средовечиа, мршава жена, иоткупила се крај ватре, саставила браду с колеиима, сувим рукама обухватила своја колена иа укоченим погледом гледа у разбуктали иламен. Дуге раснлетене косе просуле се низ леђа па се са и.их оцеђују потоци воде а тапка и мокра одећа припила се уз њезино тело, оцртавајући нластику необично сухих удова. Само тако и може изгледати вештица, кад кроз оџак долети. — Ко си ти? нродерах се и наперих оружје. Утвора само превуче очима иа пас и не номаче се. То беше необичан поглед. Црие, крунне и готово разрогачене очи блле су чудповатом тамом, која удушу продире. Мравци ме подиђоше те мало устукпемо. Међу тим дође и наш момак са два оружана чувара. „Шта је то, господине?" запиташе обоје. — Ето шта је ! Некаквочудо у огњишту. Чувари ирислонише пушке уза зид и приђоше вратима. Назвирише и нре иего их отворе, оба се ирекрсте. „Ко си ти, жено? Говори!" дрекнуједап од стражара. Жепа ћути и ! гледа у пламен а њезина огромна сенка, коју је разбуктали пламеи пијао, витлала се то амо то тамо но зиду. Стражари, очевидио преплашени од ове сабласти, прекрстише се још једаред и као бесии налетеше на пепомичну сабласт, дохватише је снажно нод мишке и свукоше с огњишта.

Она подиже главу, погледа их плахо, расклопи уста, из којих сииуше густи и бели зуби, те се чисто разли нека јасноћа на мршавом и полутамноме лицу. „Отеће се! Добро је држи!" довикну стражар другу и стеже је снажно обема рукама под мишку. — Ако си крштена душа, говори, ко си? рече други стражар, а иа лицу му се види страх од вештице. „Глава!" проговори утвора и нојми руке челу. — Шта глава ? ! Каква глава ? ! рикну стражар, тргнувши главом на страну, да га не би руком дохватила. ,,Ох!" уздахну из дубине жена па онако мокра и боса пође с патролом, која је иоче вући по блату, пут полиције. А киша лије. Монотоно иљаскање њезипо разлило је по широкој и блатњавој улици потоке, који се изукрштали и необичпим шумом јуре на ниже. Нас два одосмо у своју собу и тек после дугог времепа заспасмо.

Сутра дан сам сазнао све. Опа ,,вештица" била је нека сиротица, која се дан пре породила. За порођајем доби тифозну ватруштипу, па не имајући пикога уза се да је чува, оставила је преко ноћ своју постељу н ночела јурити преко улица и разграђепих градина све докле је ие ухвати зима, а тада наиђе на наш мутвак, врућичавом снагом одваља камен, тамо је било нешто запретане жеравице, на коју навуче нека стара врата да се огреје. Јесу ли је лекари спасли или је умрла. то нисам пикада могао дознати.

Драгутин Ј. ИлијЂ.

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. роман И. А. Гончарова по француској преради Евжена Готи ирквЕО Миливој Максимовик. ДРУГИ ДЕО.

VIII. Другога дана беше рођен даи Мартин. У

На торњу сеоске цркве ночело је у десет сати звонити велико звоно. У дворишту беху уире-

Малиновци се беше све ужурбало и устумарало. | гнути конлт у старомодне велике кочије. Сви у