Стражилово

-га 437 ен

Вјсрице. Шта ти је, сестрице ! Шта тетишти? реци ми . . . — I Гишта, немој се иа то иишта освртати, само су ми живци мало раздражени. Пази, како кеш рећи бабушки, да се не узнемирује. — Рећи ћу јој само, да те боли глава, а о сузама пишта. Иначе би јој цео даиашњи дан иресео. Марта се нољуби још једном са Вјером на је остави саму. Кад се Рајски у зору вратио кући, било му је исто тако тешко, као и Нјери. Морално и физички измучен нредаде се сну, као што се човск, изнемогао у борби живота, баца у паручја добром нријател,у, предајући се његовој бризи и обрани. И сан заиста имтуни ту своју дужност, однесе га далеко од Вјерс, од Малиновке, од ионора и од драме, која се јуче одиграла пред његовим очима. Спавао јс здравим и нрозајичким сном тако, да беше заборавио где је, а можда н ко је он сам, кад су га из јутра иробудили звуци звона. Природа је учинила своје; овим здравим сном му је новратила заморсиу снагу. Он се нротегли и звижну безбрижио, али после неколико тренутака већ се сетио свега, што сс прошле ноћи догодило; подигне се и сеђаше непомично два, три минута са разрогачсним очима. Из иочетка пије могао да верује, али носле, кад увиде, да је истина, пљесну рукама над главом и нагло скочи па ноге. Лице му се променило; није тако изгледао ни јуче, у иајстрашнијем тренутку. Друге муке, не оне јучерање, некакав нови бсс га обузе. Као без главе иоче грабити одело, које је било разбацано по столицама. Зазвони Јегору, без кога не беше у стању обући се. Док се облачио, расиитиваб је, шта се ради доле у кући и чувши, да су отишли у цркву сви, осим Вјере, која је болесна, потрчи као махнит у стари дворац. Тихо закуца на Вјериним вратима, али не добије одговора. Почека још мало на ухвати руком за браву. Врата не беху закључана. Пажљиво их отвори н блед као смрт уђе на нрстима унутра. Вјера је лежала на дивану. Лице јој беше окреиуто према наслоиу. Пије се окренула; само се номакла, да се обазре и види ко је ушао, али то не беше у стању учинити. Он се приближи, клекне поред ње и при-

тисне усне на њенупапучу. Онасепагло окрене, и ногледа га са изразом ненријатна изнбпађења. — Шта је то, комедија или роман, Борисе Павловићу? рече му муклим гласом, окрећући се с негодовањем и сакривајући ногу с напучом под хаљипу. — Нпје, Вјера, него је трагедија! изговори он загушљивим гласом и седена једну столицу, иоред дивана. Тои, којим је те рсчи изговорио, дирну је. Она се окреие и ногледа га. Љегово лице беше бледо и измучено. Таква га још никад нијс видела. Чињаше јој се, да види са свим другог Рајског, другог човека. Збаци са себе шал, устане и приближи се к њему, заборавивши у тај мах на сав свој јад. На његову лицу читала је исту таку иатњу и страдање, као што беше и њено. — Брате, шта ти је? Ти си несрећап ! рече, метнувши му руку на раме. У тим њеним речима, њеном гласу избило је на видик све, гато је узвишено у срцу једне жене: еаучешће, пожртвовање, .љубав. Очаран њеним ласкавим речима, њеним неочекиваним нежним „ти", ногледа је Рајски са исто онако одушевљеиом благодарношћу, као што га је она погледала јуче, кад јој је, заборављајући сама себе, помагао, да с.е сиђе у понор. Она му је и нехотице наплатила великодугапогаћу његову великодушност, из њс је, исто као из њега јуче, просијао луч једнога од најузвишенијих осећаја човечје душе. ТБега обузе вихор смешаних осећаја, а понајвећма очајање са његова послсдњег ружног дела. Узбуђеност достиже евој врхунац и оп горко занлака. Ј1ице своје положи на њене руке и јецаше, као човек, који је са свим пропао па нема више ништа да изгуби. — Шта сам учииио! Увредио сам тебе, жеиу, сестру! јадиковао је, облевајући се сузама. То нисам био ја, није био човек, то је дивља звср учинила. — Немој се мучити и пе мучи за бадава и мене! рече му оиа умиљато. Поштеди ме! Зар не видиш, у каквом сам стању. Она оиет прилегне на диван. — Какав ударац ти зададох! шапутао је он, грозећи се. Не могу ни пскати, да ми опростига, јер се то онростити не може! Али ти видиш моје муке, Вјера! оие нек ми буду казна. — Твој ударац ме је болсо само неколнко