Стражилово

-чз 456 ЕЗ-

али да је још мало боли глава. Татјана Марковна бсше с њом нријазпа, а госиођа Внкентијева је у сред разговора два, три нута зачуђено ногледа, чисто као да нита: шта јој је? Шта значи тај бол без болести? За што јуче није дошла да руча заједно с нама? За што је после дошла, остала неколико тренутака, па онет отишла заједно с Тушииом? И тако даље. Но оирезна и разборита госпођа не хтеде и речима стављати та нитања, која је Вјера могла само с врсмена на време у н.еним очима прочитати. И Вјера их је и нрочитала, и ако је Викентијева

на се за њега спремио. Не беше више у њему јучерашње буре. Он је исто тако гледао равнодушно на Вјеру, као и па све остале, није избегавао погледе бабушкине, тако да се ова иашла У чуду. „Има опет нешто ново, рече у себи. Борис не гледа више, као ,јуче. Господе Боже! Шта се само крије у њима? На иослетку беху гости спремни за полазак. Татјана Марковна и Рајски их испратише до обале. Вјера сс опростила с Мартом и остала код куће.

онај час мењала израз подозривости саучешћем. Прочитала их је и Татјана Марковна. Вјера је остала равнодушна, али Татјана Марковна не, него обори главу и гледаше у земљу. — И други већ раснитују, аја још ништа пе зиам. А опа се родила норед мене, она је тако рећи моје дете! Рајски беше отишао у шетњу; кад се вратио, да доручкује, беше муналицу неки чудноват, одлучан израз, као у човека, који нолази у борбу или чека какав други судбоносан догађај,

Кад се Татјана Марковна вратила кући, ноче прво ирегледати рачуне, али на брзо отиусти све трговкпље и шваљеизаиита за Рајског. Рекоше јој да је отишао на део дан ка Козлову, куда је заиста и отишао, да не остане сам са Татјапом код куће. Послала је, да виде, шта је с Вјером. Је ли ју прошла глава и хоће ли доћи на ручак? Вјера јој је иоручила, да јој је боље, да јој се ручак иошаље и да ће раније лећи сиавати. У вече се једва нојави и Рајски. Изгледао је блед и.није хтео да вечера. Седео.јс Кутећки