Стражилово

■чз 498 ез-

ИГУМАНОВА СЕН.

а углу оне улице у Београду, која од „Делијске чесме" води ^протестантској цркви, виђао се п]1е десетак годииа слен старац у иохабаиу херцеговачком оделу, где седи са подвијепим иогама и мирно пуши из кратке лулице. Држаље старчево и угледни израз мушкога лица, са крупним, мало повијеним носом, иод којим се пружаху до рамена седи брци, и густим белим обрвама, што се пад угашеним очима као ластииа крила надвијаху, будиле су у пролазника сажаљеље, и, ма да није иикада замолио, ретко би га ко мимоишао а да не баци десет пара у црногорску капицу, која лежаше пред љиме. Као што није богорадио, тако није ии захваллшао на милосрђу. Тога слепог просјака нестало је нре неких годииа. Да ли се још потуца по беломе свету или је таму живота заменио тамом гроба — не знам. Али како је дошао до просјачког штапа и како је ослепио, то ми је врло добро позиато; за то слушајте! Прошло је седамнаест годииа од тога времепа, када је овај старац, још снажан и здрав, добегао из Херцеговипе са својим сином Иваном. Мени је онда било нетиаест годииа и као одушевљеи шипарац радо сам обилазио око овог намргођеиога Херцеговца, који је у нашој башти поткресивао лозу и остало воће облагорођавао. Његову сину Ивану могло је бити тридесет годииа. Снажан и са оним мал не орловским типом и дугим, смеђим брцима наномин.ао је јако на свога оца. Само иије био онако сумораи, већ више ведар и разговоран. Код оца се задржао кратко време на је отишао у мапастир Раковицу, где је отправл>ао шумарску дужност а уз то је још номагао и мапастирском воденичару, кад је било сувише посла. Нзегова ведрина и окретиост допадала се игумапу Гедеопу те га у брзо заволи. А игуман Гедеон био је веК у годинама старости, добар и душевап човек. Пријатно попашаље и добро срце учинили су своје те је у целој око-

лиии био поштован. Једном речи: слика иравог кадуђера. Мс1,у тим, свршетак судбе Гедеонове и Иваиове уткаше се једио у друго а у томе баш и лежи сва она историја, која је ослепила опога старца. .V. Одмах за манастиром, који је сазидан у узаној долини, тпто као језичак промиче у склопу иланинских лапаца, покривених густим шумама, види се и данас мапастирска водепица. Она се налази у јарузи, коју је вода иролокала и испресецала те вам изгледа, као да је на томе месту препукла уска долина. У тој воденици ноћивао је Иван, а кад је било много иосла, и помагао воденичсфу. У таквој нрилици окретао се точак нод воденицом до неко доба п.Ги, разбијајући у пену бујни млаз потока, који са шумом надаше под витао. Једне иоћи Иван и воденичар осгаше сами; номељари су раније свршили посао па и отишли. У ниској собици, под којом шуме разбијени таласи запенушенога потока, горука лојана свећица те једва осветљује бело водепично камеље, што се окЈГеће и жрвља у нрах засуто жито. Слаби пламичак осветљује још но мало и таванске гредице, са којих, у овој нолутами, светлуцају очи круинога мачка, као две жеравице. Уз клонараље воденичног витла и шум воде чујеш га лепо, како из дубине груди преде и мирно иогледа па старог воденичара и овога дошљака, који седе један према другоме и иушећи свој дувап мисле сваки на своју страну. Знао сам и тога водеиичара, али га ие имађах радо. Имао је неки иемиран поглед, који ;је иа све страие зверао а зелене на ситне очи увек су показивале неко лукавство. Такав поглед видео сам још једаред у иекога хајдука, са којим се ире иеког времена сукобих у мајдаиским планинама, а о коме ћу вам други иут иричати. Обоје су за дуго ћутали. Најносле прекиде воденичар ћутаље. — Иво! „Шта, чича?" — Где си био са игумапом? „У Београд ио новац."