Стражилово

-кз 504

Она је ћутећи седела поред Викећтијева; иису имали ни о чем да шапућу, а иначе су ооично говорили о својим тајнама тако, да их јс свако могао разумети. Врло ретко је полазило за руком Рајском, да јс разговори и изазове па слободно брбљање, што му јс некад врло лако било, или Викентијеву, да је тако засмеје, да.не бп могла издржати, да не нрсне у смех; но одмах за тим би се тргла, погледала око себе и нопретила му нрстом. Викентијеву се није свиђало то ћутаље, та укоченост и тај тужни тон. Он ноче наговарати своју мајку да моли Татјану Марковиу за допуштење, да опет новеду невесту са собом у Колчипо, иа да тамо остаме до свадбе, до краја октобра. На велику његову радост бабушка брзо п лако попусти и млада чста као пар лас.та са веселим криком полети из студене јесепи у топлоту, на светлост и радост у своје будуће гнездо. Вабушка је ипак опазила жалост Мартину, и отклони, колико је могла, њену пажњу, што би јој могло издати прави узрок стању у Малиновци. Умири је, ижљуби је и отпусти јс на послетку веселу и безбрижну, обећавши да ће сама доћи ио њу,-ако се тамо буде добро и паметно владала. Рајски оде по Тита Никонића и доведе га више мртва но жива. Беше измршавео, пожутео, једва се мицао и тек, кад је видео Татјану Марковну и кад се нашаО за њеним столом са затакнутом за овратник салветом, дође мало к себи и осећаше се пун радости, као дете, од кога су одузели па му опет повратили играчке. Једном рсчи био је чисто пошашавио од силпс радости и тек трећи дан дође мало к себи, али онда постаде и он тужан и замишљен, као и сви-остали. XV. Једиог од оних магловитих јесењих дана седела је Вјсра после доручка у својој соби и радила. Врата се тихо отворише и унутра ступи Јаков са писмом плавс хартије у руци. Донео га је, рече јој, један дечко, којем је заповеђено да чека одговор. Вјера прво погледа нисмо са изненађењем и страхом, а но том га нрими, метне на сто и рече кратко: Добро, можеш ићи! Кад јс Јаков изашао, она замишљено дуну у напрстак и хтеде наставити посао, али јој

руке заједно са радом клонуше на крило. За тим се наслони на сто и покрије лице рукама: — Што ме мучи? Кад ће се већ једном свршити та мука? За тим устане, извади из ормапајош једно, исто тако, нерасиечаћено нисмо, метпс га поред опог другог и онет заузме свој ирвашњи положај. — Шта да радим? Какав одговор може он од мспе чекати, кад смо се на свагда растали? Можда ме зове? Не, то се не смс уеудити! Али ако мс ипак иозива? . . . Она сс етресе при тој номисли, завири сама себи у душу и питаше се, какав му одговор може дати. Да ли да се одазове позиву ? Она и опет задрхта. — Одговор, какав му морам дати, не да се изрећи, рече у себи; ако није кадар, да га сам себи даде, не ће га ни из мојих уста чути. Да је знао, какав се преврат догодио врх понора, он не би ии иисао. Треба га обавестити; његов писмоноша чека... Да ли да прочитам писмо?... Да, треба га нрочитати! Здере са оба писма печате и почне читати ирво, које је још пре неколико дапа нримила. „Зар се ми заиста нс ћсмо више индетн, Вјера? Нре неколико дана, то је још имало смисла, али сад је то излишно пожртвовање и за једпо и за друго. Више од године дана смо се препирали и раеправљали, да дођемО до среће и уживања — и кад је то стање, за којим смо толико жудели, настало, ти бсжиш нрва, а сама си непрестано говорила о бескоиачиој љубави. Је ли то логдчно? — Је ли логично? ионови она шаиатом и нрестаде читати. За тим, кад се мало примирила, ноче читати даље: „Мени је допуштено, да могу ићи одавде, али ја не могу тебе с/да оставити, јер то би било непоштено. Ти можда мислиш да ја тријумФујем и да ми не би било тешко отићи? Ја не ћу да ти о мени тако мислиш... Ја те не могу оставити, јер ти ме љубиш..." Рука с писмом јој клону на колено, но иосле неколико тренутака читала је дал^с: „... а моја љубав ирема теби је још увек жарка и силна. Будимо срећни, Вјера! Увери се већ једном, даје сва наша борба, да су свенаше бескрајне пренирке биле само маска страсти. Маска је пала, и ми иемамо више ни о чем да се пре-