Стражилово

СТРАЖИЛОВО

®М«Ш\ Ш ШЈЈИШ

БРОЈ 30.

У Н0150М САДУ, 6. СЕПТЕМБРА 1892.

ГОД. V.

п /тм шт ттшштш |м*| ммм пмЛ штш ш ш м У мј шш мУм^Ч +-~не$ 5 ШШШб7*Џ+ ^Л-Г\УЛ_Л \Ут!ги\л11\!/тЈЛЈЈЈхЗз'гЈЈ&јоШ^У' ' ЛУ \Ј~\Ј-ЛЈ~ЛЈ- \Ј~\Ј- \Ј \71

25. авг. 1892.

5 ЖИВОТ. |И лачем од бола, кад ме живот стсже сШ Ил ми због слутње на груд клоие глава. Прекипе л снови узрујане крви, Безумно срце што их обећава: Кроз сузе гледам где се супцс ра1>а, Кроз сузе заиад кад у огљу гори, Ал срце пева од миља и туге Ил врисне љуто па судбини збори: Стежи ме ; змијо преминулих дана, Под стиском твојим не ћу никад насти, Ја смело бродим на сусрет олуји Слободни морнар иа пучини страсти!!

Ленскгп.

ПОД ЗЕМЈБОМ.

ледом, полутамном светлошћу трепери I, [гламен еа воштапице над главом болеГснице на самрти. На нољу је мочаран дан; ситна киншца као магла сини а сиво Г плаветнило нрелива се око покислих грана. 1Грава сликанозне јесени. У соби болесничииој влада мртва тишина; само ио кад кад чује се очајнички уздах мајке, која бди над постељом болесничином, или испрекидано уздисање мужа, који ирема болесничиној постељи седи, заронивши лице у шаке. Нолесница отвори очи и дубоко уздахну. Ио лицу јој се осуло мртвачко бледило; само на јагодицама разлива се још неприродно руменило. 1 ч ола до лаката рука пру-

жила се преко покривала, а око очију, које се већ гасе, шире се модри колутови.

, Сте

теване!" прошапута. Стеван, п.езин муж, диже се и тихо се наже над н,у. „Ја ћу умрети!" — Не, ти пе ћеш умрети. Ти ћеш мп оздравити! — теши је Стеван. -— Та иогледај само, за који дап и ти ћеш ми два иута оживетн! Ових дана требало је да се иороди. Болесница се тужно насмеја; лице јбј се око усапа мало разведри; за тим се стресе, очи јој се чисто рашиЈ )ише, рука, која дотле мирно почиваше преко иокри-