Стражилово

чз 589

за ццјело у политичку сврху, „али осим тога — каже — нама се чини да је то у њега отуда нотјецало што је он, као сурови во. ник, осјећао и преко воље неко особито штовање прама томе старинскоме збору и патридијском угледу његових чланова". Цар који није нрогонио племство и богате људе, који је јуначки бранио и ширио границе царства, који је раскошно обдарнвао римску свјетину житом и играма у циркусу, такав је цар лако стекао љубав својих ноданика и захвалност угледних грађана; на за што да га Илиније, и он син своје доби, не прозове узор-царем, царем либералцем? „Напокон — кличе наш човјек настунило .је вријеме кад племство. не заостаје у тами за царем, већ од самога цара добија

нови сјај. Овај Ј Цесар нити се боји порода сгарих јунака, нити препада потоње .синове слободе. Не! гдје год нађе потомка прастаре и славне али пропале породице, он га привлачи на своје крило, да у њему старо римско достојанство оживи". 22 Ето у чему је усхићење Плинијево. Та јои! давно опрезни и домиш.вати Август бијатие увидио, да је царству највиша сигурност у добру споразумљењу међу владарем и аристокрацијом; то су. начело његови луди или махнити насљедници сасвим били занемарили; док га се Веспасијан онет стао држати, па га предао у честите руке Антонинске породице.

22 Рапедуг. 69.

Јосип Берса.

$

"Х" 'чј- 1 г ч1 / ' *\1х' ^

* ■чћ« з л.®) '.

ф каишност.

•Т' (^јј^) "Т* •Т 4 ' ;7 Н : "Т 41 Ј

ГЉЕБ ИВАНОВИЋ УСПЕНСКИ.

оводом тим, п1то је приповедач руски Успеиски померио памећу, »доноси Ваз Ма§аг1П Шг 1Л1ега1иг из пера Павла Стицинског чланак под натписом „Е1п Уе1етп сЗег зесћзгјдег 81игтипс! ГЗгап§-Репо(Зе с1ег гиевЈвсћеп У1ега1иг". Како Успенски нашем свету није онолико поГптат колико је заслужио, а како га члапак Стиципскога веома добро карактерише, то иам читаоци натпега листа пе ће замерити што ћемо чланак Стицинскога у преводу саонштитн у „Стралшлову". Стицински иише овако: Ресултатима крпмског рата и рсоормама које за тим дођоше, из темеља сс узбуркаше душе свеколике руске иителигеиције. Цео дооидашњи живот руске интелигеиције иочивао је иа, одобравању најбезобзирнијег екснлоатиеања радне снаге у мужика, иа дубоку презирању „аргатника-простака", а оелобођење сељака ијш бољс рећи: ндеја ослобођења сељака створила је наједаред нов идејал, идејал живота, којем је вал.ало да се оснива на поштеиу раду и на иризнању једнакости свију људи који раде. Искрсоше људи који смедоше рећи да није истина ; да је боље не мислити, него мислити, да је

боље не радити него. радити, л.уди, који су били тог уверења, да човек није ии куд нп камо још учинио своју дужност, ако узме б(1гату дсвојку или ако „зарад изображења" иутујс по ппоземству. Тада изађе у Русији голема забуиа: човек није могао пишта друго чути до тужбе, грдн.е, клетве, иреклињања, иретње, које су тек од времена па време надвикали укази и Фијук кнуте. Је ли ту енда могло битп да се многе бедетристе не осете позвани, да у својпм умотворима пе изнесу ту забуну, ту „болест" сиога времена? Уметиика, који је имао и племсвито, пуно осећаја срце а уз то и дубок поглед у при.шке, морало је на раднагоннти, кад погледа на шфод, којп се тако л.уго бпо разболео, који, нсмођпн, запао у небригу и апатпју, као да је. вековима спавао те се сад диже ; да у име пајстрожпје иетиие почие иов живот. Је ли ту могло битп да уметнику не достапс материјала? Колико ли су иових тип'«ва створиле нове прилике, који изгледаху као да моле да сс на н.нх смилује књижевиичко иеро! Ту је био реакцијопарпи јункер са села, који ее рукама и ногама онирао новој струји, коме није било по вол.и да га истргпу из н.егове пебриге; ту су били исто тако небрижни, но куд и камо кукавичкији трговци