Стражилово

-43 722

Што га видехјоште у детињству своме Па му слика оета у том срцу момс. Живот његов беше штит срискога рода А смрћу и,еговом васкрсну слобода. И од тада, ето, целог мога века .Ја ие видех нигда таквога човека. Горе испод брега, ту нам кућа беше/ Онда нуна кућа, ал сви изумреше; ЈТ)Ш сам младић био, дуго ире устанка, Руни један човек у кућу из мрака. „Где-^ЈЈарлв ?" речс, за мог оца пита, Ш)ј отац дотрча, капу доле скида, Па се нољубише и седоше тихо, Ми се уклонисмо, не остаде нико. Какав је то човек? — таквих пема више, Ни сликар га не би мог'о да напише. Великога чела, покучаста носа, Низ леђа, сплетена, пала му је коса; Озбиљна изгледа, високога стаса,

Великих бркова а кругшога гласа. Образи округли, широке му груди, А иоглед му такав — мртве да пробуди. Обрве спојене к'о ластина крила, Ноге су му лаке, иде као вила. Црнога одела а оружја сјајног, ]'ек'о б' иде право са Косова славног. Поседешс мало — отворише с' врата, Мој отац изађе, оде пут вајата; Оружије узе па оба кретоше, Јсдну малу чсгу вппГ куће сретоше; Па одоше у мрак, сваки од њих ћути, Само суво лишће под ногама шушти. „ДоШли Турци неки — рече мени мати Да глобе по селу; скупо ће их стати!" ТГред кућом дуго смо ћутећи стојали, Страшно доба беше ал с' нисмо бојали. Чељад пође спават' па сам пош'о и ја, А стриц ми пришаита: „Бирчанин Илија". Љ. П. НенадовиК.

^ «8 ( /Шеталн смо по шумици једно уз друго, °>У5>^Срца су Нам силно била једном и другом; По "често смо погледали једпо у друго, А дах нам се додирив'о једном и другом. " Свс смо ближе приступали једно уз друго, А .груди се надимаху једном и другом. Најзад корак устависмо једно и друго Погледи се сусретоше једном и другом; Већ и уста памештасмо једно и друго — Хтели смо с-е да љубимо дуго и дуго -Ал у једном нешто шушпу близу путање, А њезин се отац, љутит, јави кроз грање. У брзо се одмакосмо једно и друго. Згледасмо се тужно, тихо п зачуђено, А срца нам уздахнутпе: иије су1)ено! Седалн смо за вечеру једно. уз друго; Правили смо радо места једно другоме. Желели смо да будемо једно уз друго. Хтесмо жел.е казивати једно другоме. Већ се беемо наместили једно уз друго, Па и лице окренули једно другоме Са осмехом погледасмо једио у друго, II пуђасмо услужности једно другоме.

РкШ. Мислили смо вечератн једно уз друго, Па сладити залогаје јеДпо другомс Док сс зачу, из пенада, неко нрозбори: „Пређи, сејо, до матере, иа је подвори!" Остави пас сва веселост једно и друго Згледасмо се тужно, тихо и зачуђено, А срца нам уздахнуше: нпје еуђено! Снремасмо се за иолазак једно и друго Хтесмо рећи „сретна пута"једно другомс. Из далека погледасмо једно у друго, А осмех смо слатки слали једно другоме. Желесмо се опростити једпо и друго И узгред се исказати једно другоме. Жалили смо са одласка једпо и друго Беше тешко, беше мучно једном и другом. И већ хтесмо ближе стати једпо уз друго, Па пођосмо на опроштај једпо другоме Ал, у томе, нусто звонце брзо зазвони... Свет иагрну, а нрелаз се на брод укломп. Погледасмо зачуђеио једно у друго, Јависмо се, ноклонисмо тихо, сиуждепо, А срца нам уздахнуше: није суђено! Аластор.