Стражилово

-КЗ 781 ен

сам те одвео Јелки? И знаш ли, што еам те одијевао, као што бих сестру ? И :шаш ли ти, да те — волим? — Знам. — Ене. А мени ее чини, иијееам то ни сам до овога часа знао — од куд ти то знаш, до врага? — Срце, што никад не вара, говораше ми: воли те. Није адет, да ђевојка момка ироси, за то те нагнах, да ти прву ријеч изустиш. Па и ту си ме толико намучио, док сам ти ишчупала ту ријеч : волим те. .. . . Кад добро промотримо Татип живот н положај, морамо се дивити њезину ђевојачкому поиосу, њезиној душевиој снаеи и присебности. Сирота Српкиња ђевојка л.уби свога газду свом ватром своје чисте душе. Оиа би миого прегорјела, да буде ЈБегова, али њезин иоложај та она је слушкиња! не да јој да у корист своје л.убави }>ади опако, како се не пристоји. Иа ипак-је иостигла своју мету, опа је постала жена свога газде, али на диваи, величапетвен иаЧии, какав само доликује Срикињи ђевојци. А зар то иије плод озбиљнога чието српскога ваепитавања, какво се добива у српској задрузи ? У пошл.едњој причици „Правд<1 у Боспи" палазим, да управо у њој гледамо плод иравога, истиискога срцскога васпитања. ,У кућу умнога Ристе Крлете шта пута би се искупили Срби Сарајлијена сијелу па би разговарали о свачему а највише о невољама Срба Босанаца. И новине су кришом добивалиичитали, како је иастало несрећно стање у Босни. И разговоре и читап.е пратио је живо Ристин бистри сии Мића те је бсз ичијега знања слао у новине по који извјештај. Али работа такова у онако вријеме вукла је за собом чссто несрећу, која је Ристу заиста п постигла. Влади сарајевској додијали пзвјештаји у српскијем новииама и старешииа иолиције иаложи сво.ме чииовнику, да пропађе донисника, иначе је отнуштеп. МамузиК оде па иошту и заиста иађе ту један допис за српске новпне — али без потпиеа. Доејетл.иви чиновник оде у „ираврславну" школу, у коју је и Мића ишао, ту псходи наредбом, коју му је дао старешипа, да ђаци .пишу писмен саставак. Иије требало више па да Крсто дође нред старепшну. — Дакле ти иишеш нротив својијех ослободитеља? загрми му старешина. — Бог с тобом, господиие! Ја нс умијел писати.

— Оно нијес.и баш ти иисао, већ си казивао у перо своме сину, његов је руконис ухваКси. Него ти мени признај своју кривицу, а ја ћу се, колико могу, старати, да ти блаже казну. Ристо се нађе иа муци; у страху за дијете призна све и достане се табнице. 1 1им се о томе нронио глас ио Сарајеву, ето Миће зануреиа и л.ута полицијскоме старјешипи. — Да ти кажем, господине: иије поштено, што си ми баба уапсио. — Ехе! учиниће старјешина. — Ја сам оно писао, а мој бабо не зиа о томе ништа. — То је лијепо, што хоћеш да спасеш твог баба; али ја ти ие вјерујем. — На онет је тако. — Ништа ти то не помажс; твој је бабо иризиао, да ти је он казивао, шта ћеш писати — Он те је слагао, кунем ти се. — Ти си дијете, ти јонг те ствари не разумијеш. — Ал толико разумијем, да је гријех, што неко страда због туђе кривице — ако је и ово кривица. — Идп, бога тн, иди ! намрпггио сс старјешина. — I Ге ћу. Мене затвори, а пушти ми баба. Свака сила за времена. вели срнска пословица. Тако би и еа унравом Боспе. Дође новп поглавар, који ће блаже иоступати. Мића изађе пред њега. — Доптао си, веле, да дијелиш* правду; дај је меии. — А ко је теби не дијели? — Старјешина нолицији. И оп му исирича сне, што сс збило с н.сговим бабом. — А је ли то свс тако? пита га поглавар. — Ено ти мога баба, питај га! Оп пцкад не лаже. — Само је слагао, кад је рекао, да ти је он доииее казивао. Мића порумени. — Имаш ли ти ђеце ? иита оп поглавара. Имам. — А волиш ли своју ђецу^? — Како да пе волим! — Иа кад би виђео своје дијете у иевољи, хоћс да иогине, а можеш га избавпти — би ли му прискочио и спасао га? — Како да нс би! .