Стражилово

-43 7 вљају, али да ииак не заборављају на свој понос! ... Је ли да пе сумљаш? ....." „Па шта сада да се ради?" — рече благо Оларић и иомилује своју жеиу по челу. ,.Ништа. Ја не ћу ништа говорити Мргудићу. Он — ја знам — пе ће састанка са својом женом, јер ју мрзи, ио томе не ће ни хтети веровати слушкињи, ма се она како превијала пред љим, јер му то нризнање не би ишло у рачуп. Ти ћеш мп дозволити, да према п.ему будем опет нредусретљивија и он ће смешећи се отиустити слушкињу. Хајдемо њему, да му покажемо писмо, на ћеш се уверити. „Но, па ништа! — Оларић ће на то. — Баш ако се и нађе увређен, пе може ми сада ништа. Одбор је мој " Фаустина се осећала срећна. Та има она одбрапу у своме мужу. „Ах, видићеш само! — клицала је. Мргудић не ће хтети ии иримити слушкиње ..." Обоје се уиуте Мргудићу, и не слутећи, шта се збило у његовој души од пеког времена амо. Мргудића затекоше у иостељи. Кад их је оп опазио, развукао је усне на горак осмех, јер се сетио свега, што је било тога јутра у башти. „Како је с вама?" — занита благо Фаустипа. Рукује се с њиме и стиспе му руку. „Зло, госпођо! Постао сам у последње време ирилично нервозан, уз то ме још напала и љута грозница." Ово је говорио с иропичпим осмејком па лицу, оназивши како се Фаустина иретвара. „Јесте ли чули? Учитељ оиет измислио пеку роткву о мени и вашо.ј жеии. Вели, био је у С. код слушкиње Кларе и да је чуо, како сам ју ја наговорила, да пред вама лаже." Кад је Мргудић чуо име учитељево, илапе .... Но кад му све исприиоведише, отвори бол.е очи и чисто зину. На лицу му се указа нека особита радознадост, а познало се по њему да се обрадовао. Подиже се и живо запита: „Та може ли бити?"

1 ЕЗФаустина му нружи писмо. Мргудић дршћући прихвати писмо и чисто је гутао сваку реч. На уснама му се указа нобедпички осмејак, који Оларић и Оларићка иису разумели. Када је дочитао, запита: „Ви, гоепођо. сигурно не ћете признати, да сте служавку наговорили?" Фаустипа, весела, мислећи, да је у овим речима изречепа молба да не каже, рече: „Како могу цризиати, кад Клара пије наговорена?" „Па добро! — на то ће Мргудић озбиљно, — Онда ћу сам писати Клари и маћеси јој, нека дођу." Као гром из ведра иеба порази овај одговор Фаустииу и мужа јој. „Дакле, ви мепе сматрате за лажу?" — проплаче Фаустипа. ,,Не, госиођо! Али би ми криво било, да се то обистини. Ма како да сам ја евоју жену пренебрегавао, опет ми не би било мило, да се таква страшна игра са мном одиграла." „Шта ви 110 томе мислите о мојој жепи, господште пачелииче?" — умеша се сад и Оларић. „ Још за еад ншита, господиие. Тек ако се ово у нисму обистипи. онда ћу знати то дело и крстити." „Пазите, хнта радите, господине, јер сте ви у мојим рукама" — попрети Оларић. Мргудић илану. Дође му гпусиа улога, коју је играо до сада. ,,1Нта?! . . Ја у вашим рукама?! Ако то није смешно! У осталом'видећемо . . ." Тешком муком одгегуца Мргудић у другу собу, те Оларић и Оларићка остадоше сами. Наскоро одоше и они. Оларићка плачући а Оларић грдећи. XXV. Као стрела разнесе се глас но селу, да се посвађали Оларић и Мргудић. Цело село даиу душом. Деда Митар се задоволло смешио а попа је од радости зауставЉао сел»апе и причао им, шта се догодило. Нико, осим Бојводића, ие зпађаше за што. Сељани говораху, како ће сад и глобе престати. Један ће од њих морати насти, па ће настати мир и слога у селу. Војво-