Стражилово

-чз 805 ез-

заостаје. Изгледао је као да је годину даиа лежао па простирачу. ,,Браћо, пе могу даље рече!" пајпослије слабим и муклим гласом. „Све ми се чипи, да ме њешто разапише изнутра. Кости ме боле, а прси да изгоре од силне врућине." Сада се Петар и Стојан јотп већма забринуше. Шта ће са болесним човјеком на сред нута? Стоваре његово суђе с коњчета му, иа натоваре на своје коње, да он може узјахати. Тако су путовали тај дан, а Николи било сад боље сад горе. Ноће у једпом селу па међи, гдје је Никола приличио мирно спавао. То охрабри ону двојицу а и самога Николу, да и даље нођу. Но од подие би њему све горе и горе, те једва њекако у мрклу ноћ дођу у село, гдје су се обично свраћали код својега иознаника. Никола је био сав изнемогао. Пресвуку га те легне у ностељу, али му пе би боље, него све горе. Сустигла .а тек сад грозница и назеб, те је сву иоћ нровео у бунцању. Спомињао је Саву, сад опет дјецу и лугара, грчио се и хватао за груди, као да хоће да ишчупа њешто из њих. У кући мало ие сви нреседјели су цијелу боговетну ноћ уза њ. Сјутрадан осване Никола ни жив пи мртав. Заклопио очи, а дише, као да нема ваздуха, тако су му се груди дизале. На ношљетку отвори очи, те рече Петру и Стојану, да се једва чуло: „Продајте ми су1^е, иа однесите жито Сави и дјеци, јер их ја ие ћу више видјети!" а двије сузе отискоше му се низ упало мученичко лице. И истииу је рекао: то су биле и ношљелње сузе и ријечи. За два сахата умрије Никола под ту1)им кровом, пе видећи да га барем дворе његови рођепи. Сахранише га у сеоском гробљу. Стојан и ТГетар нродаду оидје својс и покојиикове судове и врате се кући. Ударе нреко 0. на Николипу кућу. Саву нађу нред кућом. Вило је око два до три сахата послије но дне.

„Помози Бог, Саво!" у једаи ће глас њих двојица. „Бог Дао добро!" отноздрави им СавИ. „А гдје је Никола?" Петар промуца .тешкђм муком: „Нема га!" „Како пема га?" запита опа унренашћено. • „Богме моја јадна Саво, умро-је!" на пошљетку ће Стојан. „Умро!" отрже се јадној жени из груди очајаи узвик.* ,,'Ајао Никола, добро моје! Ајао Никола, хранителуу мој!" запомагаше кукавиа удовица и не би краја кукњави. Искупише се оближњи људи и жене, те, дознавши шта је, стадоше тјешити уцвјељепу удовицу, али опа обилази само око куће и бугари. А шта ће тзк учинити јадна дечица, кад дођу кући! Та она се весело играју и не слутећи, шта их чека код куће. 0 несрећо, ала си уЖасна! Стојан и Петар у оној гунгули расамаре коп.а, скину врећу са житом и торбу са брашном, јер је сваки од њих уз пут самлио себи, па и удовици, брашна, а нијесу могли више, јер су се журили кући, знајући како је код ње, да их сви желшо ишчекују. Јадна удовица никако да се утјеши. Послије два дана донесе јој старјешина позивннцу од котара* за сада већ иокојног Николу, да иде у 0., јер је тужеи због „горског квара". Мораде отићи сама и ту је осуде на глобу од њеколико Форината, па ако то не плати, да ће јој мунта доћи нред кућу. А од куда ће сирота платити? Но редарствепи оргаии дођоше и одиесоше оиу врећу жита, да се панлатс, да се „иравди" задоста учипи. а она осха без х.љеба у кући. Ао, ала је скупа опа врећа жита! Та илаћена је животом човјечјим! Јадна жено и јадна сирочади! Милан РоповиЂ,