Стражилово

Број

Год. VI.

~н<з;:

У Новом Саду, 31 Јануара 1893. ~—"5^3-р-

-®.4'

(^Т

ПЕСНИШТВО *^Г

Т*@)

©е л могуће? Јуче дете ^ Жива ока, кратке косе А гле дапас од детета Какав цветак развио се! Каква ружа! Као румеп Кад ирогори па истоку Кам детињство на твом лицу, Камо радост у твом оку ? За што бежиш, кад ме сретнеш? Што обараш лице сјајно, К'о да кријеш трепет л;ел,а И сан што те мори тајно? Но ја слутим матпте нусте Страх и немир, што те кида, Кад уздахнеш, ил ти навре На ланите румеп стида, Ил поникнеш лепом главом А чело ти дође бледо Јер већ не смем да те гледам, К'о што сам те некад гледо. Па се питам: за пгго стреним? Као да ми срцем бије Вихор тајни, нламен тихи Да то онет л>убав није? Ах, ако је л,убав, злато, Нек у срцу ћути тамо, Да је нико не уочи, Тек ми да је осећамо.

11111 ®}®Ш1ИШ

Јер би дошло изненада Растајања кобно доба, Вргнуће нас на две стране Живот бурни, људска злоба. Тек под крилом глухе иоћи, Кад спавају земља, људи, Шаптаћу ти слатке бајке, Отворићу своје груди: Причаћу ти о ружици У градини, о славују, 0 пољупцих тајанствених, Што их само звезде чују, И о вили, што блудећи Тражи свога љубавника, 0 сузама ноћне магле, 0 месецу бледа лика, Слушаћемо загрљени Несме, што се тајно губе,' 0 милини, која чека Срца, што се верно љубе Ал чим плаие сунце златио И дођемо међу људе, Сакрићемо брижноЈ'пламен, Да нам љубав тајна буде. Шетаћемо, кад нас спазе Радознала људска лица Ја к'о учтив господичпћ, Ти — озбиљна госпођица.

Ленскш