Стражилово

Врој б.

Год. VI.

„о^уч^чт,.

У Новом Саду, 21 фебруара 1893.

ПЕСНИШТВО

т^)

пШ °''' сеНкама густим сумрачних борова, јнЖту, где веје мирис планинскога цвећа, Ти боравиш дане тихога живота, Бог једини знаде колико столећа. Никада у лету преминулих дана Пуних борбе, крви, славе или бола Вал живота бурног није се пролио У мирно криоце самотнога дола, Нит се грешиа рука подигпути смела Да те вргне у свет из мртвога мира. У светињи само молитвеног часа Кад загуди звоио с глухог манастира И нодигне душу пут неба висока, Тражио те жељно иун вере и страха Путник из даљиие жедан воде живе Ил побожна мисо седога монаха Ко ти беше творац, где јш му је име? Међ' редови није слатких молитава Он погребен давпо кб сен без имеиа ГГод обраслом илочом у гробници спава, Заборављен скупа са прошлошћу мутном. Али ко те чита, том се дижу груди А душом пролети слутња неиозната И чудна се слика кроз машту пробуди: Снавају долине, ведра ноћ се спушта, Мртви мир понада врхове од гора,

Кроз пемирне сеике ко очице будне Сузне звезде трепћу с лазуриога мора. У том часу монах нечујним кораком Иступа из храма, застане и гледа: Поноћио је доба, — после дугог бдења Грлиће га изба уморна и бледа Ал' пре светог санка још раскида венац Весеља и сласти са бледога лика Па нем и гологлав с нокајањем нада. Пред образом боним првог мученика, Шапће и моли се у светом ужасу Ил' нод тајиом силом страха надзсмпога Занеми да чује ил' осети живо Струју Духа светог и присуство Бога, Трепери и слути откуцаје срца Псвидл.ивог духа, што пад њиме дишс И занет се дигне, да трепетном руком Анђеоске речи у књигу запише. А у мрачној гори топла ноноћ трепти, Клопуло дрвеће сања мрачие снове И вреоце шуји. Но у мртво доба Ко га оно сада по имену зове? Да л' то шапат страсти облсће му избу Да умрлог доба у самоћи сети Оног, што у огњу светог надахнућа Презирући земл^у над звездама лети?... ЛенекШ