Стражилово

чз 174

јој пс даје тс хармоиије, те пуиоће љубавне ектазе, <гају скеиетенцију унапријсд инстинктивно осјећа њезино срце. Та сс иразнина и изражава пјевањем, а свргиава с.е самоубиством: пајбољи доказ, да Магаа није била јуметница; она је прије свега жепа ; а као уметпица јављала се као незадовољена жсна, музика бјеше н.ој само сурогат љубавнога незадовољења, ал не унутрашња самостојна иотребност особите музикалне екетазе као у Ј1ема т. ј. у истииитога уметника. Код Руса су у критици пробали да изведу из љубавпијсх аФера Тургењевскијех јунакиња 1г,еки грађански и нрогресивии смисао, који се састоји у том, да његове јунакиње откривају својом пажњом виши друштвени тии; но то је крајње натегнуто: ако је Лиза из „Племићкога гнијезда" иретпоставила мекопутнога млакоњу Лаврецкога петроградском иравиику Пашину, и ако се у том може видјети ирогрес, тоје Одинцова претпоставила такога правпика Лазарову, Наташа претиоставила Волиицева Руђииу и т. д. Изузстак је Јелена, која је изабрала Инзарова. Па и у Руђину, ири ближој анализи, главни елеменат, који је побудио иптереспост, т. ј. љубавпу екстазу Натапшну, била је новина, ориђиналност јунакова, а дијелом музикалност ријечи његовијех. Дјевојачка љубав, њена љубавна радозналост распламтјсла се у њој у онај час, када вечером Руђин, одушевљен нажн.ом слушача у тихој звјезданој иоћи, тајанствеио гледећи кроз нрозоре, близином младе дјевојке, која учини на њега учии својим зачуђенијем очима и узбуђењем, — почиње да говори и да сс сам заноси, но ријечима Тургењевљевим, музиком својих ријечи. Да је то била музика, а не кака му драго тачна н одређена ФилозоФСка и грађаиска нроповијед, јасиО је из краја ријечи, које изговара Тургеп.ев. Тај крај особито пада заједно с оићијем, елеђијскијем располозкењем Музе самога Тургењева и уопће тијех музикалнијех расиодожења, која састављају његову специјадност. Руђии завршује своју ријеч познатом шотлапдском елеђијом; та елсђија исиоређује живот људски са птицом, која је улетјела у свјетлу и топлу собу нз бурие зимске ноћи. Она иолети иад скуном л.уди, који се екуиише код домаћега огњишта, на излети оиет у псзнану, хладну таму и шта ће бпти са н.оме, куда ће је бацити бура, то нико не зна. Ето то је исти елеђијски нротест о пролазности среће, која се распростире већ на сав

живот л.удски. Видимо, како тај песимизам Тургсп.свл.еве Музе, иочевши у „Пјевачима" стренутиијем сазнавањем иепотпуности" животне, у момсптима музикалис екстазе задобија овдје своју завршиу Форму у живој ријечи. Опазићсмо, да у мопологу Руђппову, као и у пјесмама и музици ТургењевЈкевој има још и нада иа њеко „<1аћт" т. ј. на њешто пенознато, гато стоји ван граница обичне стварности и гато сс открива као тренутни призраци у момептима вигасга расположсња л.убавнс и музикалие скстазс. Нод крај живота Турген.евл.сва губи тај песимизам своју иолитичку, музикалпу боју и у иеким деловима „Појезије у прози" долази до потпунога очајања и негирања, гдје се смрт не јавл.а всћ у облику мучнога нитања, него у облику просте рејалне јаме, која израста и одасвуда сс уздиже изиад појете, или у облику елијенс, гадне бабе, идући свуда трагом за својом жртвом. И пикакијех пада, никаква излаза! Подводећисве то онћем и основаном расноло« жсњу љузе Тургењевљеве, видјећемо, да то пије иишта друго него филозофски песимизам, подигнут очевидно на земљишту ФилозоФскога нсгирап.а и скептицизма: сјетите се онога мјеета у „Племићком гнијезду", гдје се пријатељ" Лаврсцкога, свратив сс к њему уз пут, пренпре са к.име сву ноћ, а овај ири том особито истиче једну Фразу малорускијем акцептом : „ти си скептичар !" Тај несимизам гаји се код Тургењева особитијем култом, култом елеђијске екстазе музике и љубави, дијелом чисто стварне и романтичне, дијелом Фаитастички осјећајне, ио развијајући се до сомнамбулизма као у „Пкснћ торзкествујугаеи лјубви". Да нацртамо ирема бијограФији опћи портрет Тургењевљев, који би нам објаснио то земл.иште, иа којем је могла израсти така Муза, тако расположење. Тургењев бјеше у младости лијеп и кроза сав свој живот богат. Његова доколица, удобпост и слобода били су са свијем обезбијеђепи богатнјем, нашљедњим имањимат. ј. испрва трудом робовскијем, за тијем на вријемс обвезанијех сел.ака; на погаљетку долази к том огромап нриход од књижевиисања. Живот проводи већијем дијелом вап Русије, гдје слуша иредавања страиијех проФееора ; за тијем се заљубљује у н.еку знамениту пјевачицу, за којом свуда иде, и са којом оетаје пераздвојен до самс смрти. По својој вањској судбини, по богатству,