Стражилово

чз 277 е>-

Постанем војводом великопољским, ожсним сс пјастовском кнегињицом, а после.. . Силом се мораде отргнути од тих саљарија, тако му се опе свиђаху. Науми да се дуже поаабави па жегањском замку, да испита намере Хенрикове и да се приближи Јадвизи Али ни једно, ни друго пе беше лахко. Јадвига гледаше па њега с всликом охолошћу, две три речи изусти кроз зубе, па одмах одлази с читавом својом пратњом, не поклањајући му всће пажње. Говораше с њим, као краљица с подаником, а кашто као кроз сап, као да га не види. За то га она лепа жеиа мршавога ГотФрида дариваше увек зпачајпим погледом и ласкавим речима, старајући се очсвидпо да одврати његове мисли од Јадвиге. — Охола је то женска! — говораше често Маћку. — Увртила је у главу, да ће бити краљица, на обичне витезове не ће ни да гледа. А кад му то говори, погледа му иежно у очи, као да хоће да искаже тим погледом оио, што јој уста још не смедошс да кажу. Пап Маћко је то добро распознавао, е л ' се смејаше у себи тој осетљивости; а љуто га гневл.аше равнодушпост Јадвигина, особито, што пи кнез Хенрик, ако и беше врло пријазан спрам њега, не занодеваше поверљивих разговора. Пио је с њим до душе, пировао, а кад се поднапије, бивао је разговоран, само оида најчешће говорашс о своме високом роду и љућаше се на неправедну судбину. Један нут, а беше то већ након дужега боравка папа Маћка на жегањском двору, распри новедао се кнез више, него обично. — Одосмо суноврат! — говораше, седећи за столом, а наслонив на руке велику главу. Чеси држе Глогов, Казимир заузе Всхов, а маркграФство брандебуршко, моју баштину, јер .ја сам најстарији син Мехтилде Брандебуршке, уграби Лудвик Баварски као свој Феуд, кад се силом нопе на царски престо... — Паиа је судио ту ствар... уилете се Маћко. Хеирик тресну шаком о сто. —- Судио! — повиче, — судио је! Па ако је и рекао, да сам ја прави наследник маркграФства, ипак је испало тако, да је Брандебургија нропала за пас па веке векова... Неће јс више видсти Пјастови, не ће видети! Реци то и своме краљу, кастелане. Место што нам је отео Всхову, опустопшо Ћенаву, боље би можда било, да је брату по крви номогао, да новрати

то маркграфство... Пропало је оно... иа веке векова пронало!... И растужи се најзад до суза кнез, спомињући о том. Дебели му образи час побледе, час поцрвене. Испод очију погледаше на мршавога ГотФрида, који сеђаше до њсга 'утећи. — Ђаво ће нас однети, је ли тако? — запита. — Тако је! — одврати ГотФрид. — Крепао да Бог да! — дрекне кнез. Пореци, а не лажи! Борковиц је готов то рсћи Казимиру, л.убљеноме брату, да се радује, како више нема шлеских кнежева... Засмеја се подругл.иво, искрену пехар вина и пљуну. — Хеј, хеј! — муцаше даље, јер му већ пиће помути мисли у глави — користе се сви нашом баштином... Лојс угарски ће да се шири на пољском нрестолу... а ја, Пјаст, угушићу се у том Жегању!... Опет погледа на ГотФрида. — ГотФриде! — крикну, — ти спаваш? Говори што, јер мене боли језик... — А шта знам рећи... — нрогупђа мршави Немац, јемачно већ навикнут на таке сцене, — шта знам рећи ? ... зло је! — Не лажи! — цикне Хенрик, — како зло ?... Така јадна стока, као ти, не би смела у очи погледати ни једном честитом иемачком ландгра®у, а ти седиш са мном, као са себи равиим!,.. са мном, кнезом!... ГотФрид се маче, али заћута, а Хенрик га гледаше злобно и ирезорно. За час уздахну. — Е... — рече — да сам ја краљ пољски, или бар брандебуршки маркграФ, онда бихја тебе, ГотФриде, иопео тако високо... тако високо... да не би могао видети, шта се доле догађа... А овако... шта? вучеш сеза мном,као сенкаичкиљиш.., Наже се Маћку и шапну: — Јеси л' ти видео његову жсну?... Дивота од жснс !... Засмеја се и мљесну језиком. Пан Маћко већ од дуже времена не обраћаше пажње па опо, што кнез говораше и, забављен својим мислима, вребаше само прилику, да вешто изнесе иред кнеза своје нланове и да га искуша, како је расположен према њему. Хенрик изгледашс данас пијанији, него обично; иадаше често у сету, говорашс о својој изгубљеиој величиии, — тренутак изгледаше згодап.