Стражилово

-кз 302 и-

житће", „Новт.ти колоколгб", „БЈгажеиненБкал", „ГраФчикЂ", „ГорбуиЂ". гдје се црта биједио стаи.е младе жене, која је дошла У т УђУ породицу под власт зла свекра и иле свекрве. У нрииовјеци: „Перед ч, открБ1Т1ем'1> селБСКих г б школтј" црта иам Левитов, како се тога народ побојао, као што је обично код неукога народа, да се боји увиЈек новине, за коју нијесу зпали љегови нреци. Ту је видио нрости руски сељак прст вражји, да 1>е враг одводити бабе и дјевојке и др. Таке слике народнога незнања, нокварености и празновјерства црта Левитов у: „НраВБ1 московских-б д ']1ВСТВеНБ1Х г б улицв", „СчастливБте лгоди", „Московскин уличнвш картинБ1 1 ', „Хороштн воспоминатн", „Не с г ћк)тг, г пе жнут г б и ; „ВезпртготнБш", „Шоссеитши денв", „ВезиечалБПБш пародт." и др.; свагдје овдје био је он компетентан посматрач. У приповијеткама: „Новбш колоколђ", „ЈГковт, Нетровичт, Обг|)о1,дт ,". „Барочпикт>", „Картузовт,", „Вћрное средство отт, разоренБл", црта нам лажну нобожност, гдје се учини и.еко добро дјело, да се могу послије тога правити већа недјела. Левитов није могао, да мимоиђе нијанство и вино, које је тако раширено те га има и нри весељу и нри жалости, пију га и људи и жене; отац га даје својему малому сииу, а мати дјетету у колијевци ракије, да слађе заспе. Пошљедина је вина увијек гадна и зла; весеље се пајчешће свршава свађом, чак и убиством; госиодар кућни проиије и пошл,едњи новчић, злоставља породицу и т. д. Цртање тога на лази се у „Типбг и сценБт селћскои нрмарки", „ЦћловалБничиха", „Горбунт,", „Га-

снрава"

^ВлажеиненБкан", „ Имннинб!

селБСкаго ДБнчка". Само на н .еколико мјеста нокушава Левитов да објасии ту појаву, и то нсихолошки, гледајући у „иијаници" увијек не гаднано не ријетко несретиа човјека, који не зна другога излаза из својега тешкога положаја. Писце, као нтто бјеше Левитов, који се дотицаху те стране живота иароднога, окривљивали су, да воле прљавштииу и да виде код народа само тамне стране његове, а то није онравдано. Посматрање градскога нролетаријата остављало је на њему мрачне учине: „Аркадское Семеиство" ; но он ипак није песимиста, јер се и иоврх мрачнијех мисли у души пишчевој лелуја тихи, љуики расположај, који је био нај јача основа његову карактеру. Још ћемо сиоменути „Петербургскш случаи", гдје чиновник Памеранцев, задубљујући се у усномеие своје младости, силази с ума, а то стоји у свези с пишчевијем усномеиама на семинарски живот, испите, друговања, педагошка мучења и т. д.; за тијем „Говоратцан обезниа", енизода из несвршенога романа „ Снб 1 и Фактт .т", иуна личнијехмисли и реФлексија, гдје млади умјетник очајава, не могући нримијенити своје идејалне тежње на стварност, губи моралну равнотежу и одаје се нићу. Ту се пајбоље види мрачно расположење пишчево у његовијем иошљедњијем годинама као пошљедица тешкијех материјалнијех мука и биједа уноредо с идејалнијем тежњама. На крају смо и живота и рада ЈСевитовљева. Гуска је крнтика достојно оцијенила својега мученика-умјетника и ја држим, да није с горег, што се и наша читалачка нублика уиозттала животом и радом његовијем. Свакако би било вриједно, да се и преведе што од његовијех нриновијести. Милан Поповик

, ж с ^ "X* ^ «\ј-» ? љ у Ф "~К 0 В Ч Е Ж И Т1 <*

^ТГ ^ *Т* ~"Г- -т* "Т "Т 4 т* "Т" ^ т (5), КЕИЖЕБНИ ПГИКАЗИ

Српока краљолска акадсмија. Глас X X XVI. Струмска област у XIV. веку и цар Стефан Душап. Од Стојана Новаковића. — Београд. Штампано у краљ. српској државној штамиарији. 1893. Стр. 49. Нисац јс ставио ссбн падатак да расправља о југоисточпој граници Ду-

шанова царства. „У тим границама и у зсмљама, којс су покрај тг .их, наћи Бе сс прави кључ за разумспањс кагсо опдаиш.их тако и гдекојих познијих догађаја' 1 . 1'аспрапу је писац подслио на чстир дсла. У првом дслу гопори о пзворима за своју распрану. Извори ти су грчкс попсл.о цара Душана и грчких царева. Новсљс тс издали су: Мпклошпћ и Милер, Петронпјевић и Флорински. У другоа