Стражилово

-43 319 в*-

Шпира и Ипана. Има иначе и реФЛскоија пациј оналпе природо. Слика је дакле у главном оииене природе. Ова је приповетка изашла прли нут у „Отаџбини". Тешко је категорично одредити инак, која је лепша од ових двеју ириповедака, да ли „Нови евијет у етаром Розонеку" или „Преображења": по градиву еу различите, а по изради веома сличне и својим одликама и махнама. Нотомдолази „Дијете" (од стр. 173 — 193), лепа нежна причица из живота једног свршеног гимназисте са неигго лирских иалева. Можо послужити као добра поук* за оне, који богатством својим не живе природно, као пгго овде чини спахиница. Градиво је иначе узето из српског живота у некадањој Војводини. И ова је нричица занимљива. Ио примедби приповедачевој је требала бнти штамнана ова прича источ ним разречјем. На крају је пета приноветка „Нововерци" (од стр. 197 — 237). Градиво јој је из београдеког друштвеног живота, а нарочито из нововерског, наваренеког. Тенденција је та, да се изнесе назаренска заслепљеиост, Фанатичност и настраност. Црта је цела занимљива. Описивање јо живо и занимљиво. Овде се истиче та махна, што нссу довол.но оцртана лица, која су противни елеменат назаренима, јер онај проФесор богословије и поп Коета несу ирави браниоци наше вере иротив Фанатичности и глупости назаренске. Опис назарена је у детал,ности прилично развучен и неке би ситнице могле са свим изостати. Иначе спољашњи облшс ове књиге је леп и угледан; напред је и лик приповедачев. Језик је са свим чист и народан, стил веома нроет и лак. Прве четири приповетке су иисане јужним, а поеледња источним разречјем. Матавуљ иначе као етручњак проучава српски језик научио и труди се да му у кљижевним радовима будс језик што чистији и слободан од сваких варваризама. У његову језику налазимо речи, којима би могли и тре бало би да заменимо стране речи иетога значења. Овде ћемо навести само иеке, што их је Матавуљ у овим приповеткама употребио, као н. нр. крвсавица = иалидрвце, жигица, шибица, машипа; иотаетица = штикла; двора■ ница = сала, соба; кровпњара = шатра; иродавница = дућан; иоднввица = нодне ; стојпнца = штала; стаклепица = Флаша; иљоаса = чугура; омастиги = бојадисати; рукомцје — лавор, леген; свечаник = евсчан дан и т. д. Но поред евих врлина у језику, долазе у овој збирци и неке омашке у језику, прем да су незнатне и махом Фор .малне природе, као н нр. облици од хтети с негацијом пишу се заједно, а треба одвојено: неву м. ие Иу\ ието тако међутим м. међу тим; иоврх м. по врх; даље страно је бвзобразлук, кревет, силеџија. Одвојено треба писати и . рем да, не премда, узалуд м, у залуд; исто тако из иебуха, не изивбуха ; иа суперлатив најјачи ваља гшсати нај јачи, а не, као што накнадно пиеац исправл.а нај јачи еа најјачи. Реч супружаиски (стр. 83) не би такођер требало употребл.авати у том значењу, које јој ес обично хоће да да, а пе значн то. Сем овога јејезик са свим чиет и узорит. Поред овог, што опазисмо, иреноручујемо најтоплнје ове запимл.нве нриповетке свакоме. Цена је књизи само 75 новч. Б. Нешта. А. II. Ђорђе СтратнмироенИ. I'омонн. Пјееме. Извео их - -• Дубровник, „српека дубровачка штампарија" А. Пасарића 1893. Мала 8 на, стр. 75. Цеиа ? — Управо је еад некако година дана, како смо читаоцима „Стражилова"

приказали „Таласе" ЧЈорђа Стратимировића. Казали емо тада, да би било смело, рећи, да песник „Талаеа" не ће моћи и што бол.е „удесити", него што су тих недесет „Таласа", но сад бисмо богме дошли у неприлику, кад би се затражило од нас, да то још једарод кажемо. „Ромоии" но еамо да нас нису утврдили у томе мишљењу, пего су нас навелн да здраво носумњамо, да ли би било смело, рећи оно ва песника „Таласа". ,,Ромони" до душе одзју нешто пише неспичке жице, заромиња из њих истина по који пут и чист осећај и не свакидашња реФлексија, па опет им не достаје мпого, да би се могли и допасти, а камо ли занети. Много има тавна, нејасна у тим „Ромонима". Оно се види да их је већину „иввео" „црним очима" (стр. 21) „дивном оку" (стр. 40), „драгим тим очима" (стр. 39), „црног ока силеном бају" (стр. 52), „љиљанраму" (стр. 21.) „кајмак грлу" (стр. 23), на чак и „рукавици милој, малој" (стр. 22); види се даље, да их је доста „извео" „милом роду српском свом" (стр. 5) па опет човек код по којег мора и сам дах зауставити, не би ли чуо, шта то „ромони" тај „Ромон". НГга више и XXXVIII, који је но замисли између свих педесет још ионајлепши, тако некако нејасно одјекне у нојенти, да се човек јсдва разабере у том звуковном хаосу. Биће да је највише криво томе то, што Стратимировић никако не може облик да свлада, никако не може да га доведе у склад са идејом. Најеклатантније се то види ио сонетима (IX, XIX, XXVIII —XXXIII). Доста дугачки редови (десетерци) па уз њих још и позамашни волумсн сонетски — и опет тамно па тамно. Ал да, ту опет трсба у толико више сликова а са сликовима Стратимировић кубури. У великој пезгодц долази н. пр. у педесетом, последњем „Ромону", којем је натпнс „Превлака", чак до тога галиматијаса у синкоповању, да у придеву „срнска" изостави „и", да би могао добити слик на „дрска". Према том су чуду оне синкопе а 1а „руж'на" од „ружина" (стр. 4) још смиље и ковиље. А и у елизији чини Стратимировић ненадмашна чудеса. ,,Н' ови дан" (стр. 54), д' обори" (стр. 42), „ак и" (етр. 39) и „шт' осташе" (етр. 70) заиста су уника у својој врсти. У залуд се опиремо, силом нам сс намеће уверење, да јс Стратимировићсвој иојезији главно обележје нека манирираност, неко покн.иштво у песми. А после Бранка, Змаја, 1>уре Јакшића и епигона им певати покњишки, више је него најивно и смешио. Или зар песник, који осећа и мисли чисто српски, можс са гвозденом консеквенцијом говорити овако: „Сунчаиица цигла тек мимо облак ал' нек прође" Гстр. 6.), „мирис али њих и менс грли" (стр. 8), „дух та срце трсба" (стр. 14), „трн на близу што ал' стоји" (стр. 17), „свеђ ал' траје чама (стр. 18), „скрит' ал' пе мо'ш вељу рану (стр. 22), „души мојој затајит' те ал' не знам" (етр. 20), „ја ал' гајим сету своју" (стр. 29), „ти под смјех стави моју ал' збиљу" (стр. 35), „залуд прегли али да оевоје", „тек ал' цвјстак један раст'о б'јели", „худи разум злобно али вели" (све тројс на стр. 37), „свеђ ал' номоћ у час нр'јеки стигне" (ст|). 38), „то ал' дознах" (стр. 39), „срцу ал' мом" (стр. 40), „нећу ал' корит" (стр. 40), „дух ал' извести" (стр. 41), „животворну зраку али —" (стр. СО), „кад ме изда свака нада и с' одрјеше земске споне" (стр. 36) ? ! Читајући то човек и нехотице заборави српски па га изненади на стр. 20 „ал' анђелски уз њих хор", на етр. 25 „али ноглед ова срока забораву ја не дам" и на стр. 40 „ал До задњсг нламенопа маха",