Стражилово

43 308 Б*-

сом око пас спе пећа тишииа и еве тамније. Из дубиие се ночела да диже густа, беличаста магла, лагапо заклаља велике, ирие букве и црвенкасту ситногорицу и онако раздушеиа тихо се диже из нонора, од куда је, како се чипи, иеки спажни мехови потискују, али стално и равномерно дижу у вис. Мој друг затури руку нреко кундака од нушке, смаче капу па потиљак и збриса опу влагу и зпој с чела. — Ми онамо, рече и показа руком према вароши, ми оиамо пе ћемо стићи ни до ио иоћи, иего можемо само да „прескочимо" ово брдо иза нас, па да одемо до једног мог позианика... знаћеш га и ти : Мишко Убојица, старешипа кордоиски. Дочекаће нас, веруј. деио. То је била лена мисао и о њој се пије дало дуго размишл.ати. Док смо за тим обоје уноредо ишли, но доста широкој иутап.и, томе човеку са тако пеобичпим падимком, мој се друг одужи на „свој пачии" прво овом песрећпом дапу. Опомеиу се иосле пеких места, камо писмб могли дапас стићи, а „ако нигде шл.ука пема, ту их сигурпо мора бити", али, пи самом себи, видим, ие поверова много. -Зарече се, да се пе ће скоро ломити за овим „шумским ђаволом", али одмах додаде, како је чуо, да су са оие стране реке пеки јучс „дигли седам и убили пет комада" и пајпосле се сети овога Мишка, кога вишс зову по надимку, те ми поче доста живо о п.ему да прича. — То је чудап човек са више среће по памети, али скроз пепојмл.ив. Нити је сад, као пре једног сата, иити ће такав бити носле сата. Зпамо се добро, али, искрено ти кажем, ја га се тако радо пе лепим. Мани га! Мој друг се преко иушке ухвати за крај од каиута и два пут отресиу н.оме, па опда настави: — Главпо је, што он . . . Мишко, ерца пема... Разумем овако срце, што се у другом смислу каже. Тај у своме веку није иишта учииио, за шта би пеки пут зажалио, или пгго би иожелео. Ни сам уираво пе знам шта је то и одкудјето! Мени се чипи, да.је то иека иемерљива

сила, коју човек само осећа, осећа је чулима, али је пе може да појми. 0 томе се пе да мислити!... Него, што сам ја почео иеке своје теорије да причам, тек у главпоме је оп за мене загонетан. У н.ега се сплеле све саме супротиости, од којих се свака пушта у своју крајпост толико смело, да сломије сваку иреиону, а и толико јасно, да се види и пајтајнија н.ена страна... У све то гледамо ми, као у „забрап.еиу јабуку", жел.ни да је но пекад загриземо, али увек стегпути овим кругом, што се зове здрав разум. Свега тога код п.ега нема! Његова же.г.а нема тежину, којом би се залепила за зем.г.у, или коју би ограничио какав закон или ред. Он се у свему смело нушта за својом во.г.ом, пе водећи рачуиа о свршетку, као ни о опасностнма, које су му тада на путу. Осећа снаге у себи, а то је мпого! Па још свему томе додај љегово срце, или уираво замисли га без срца и то ти је убојица !... Ево само ова ситиица, што ми је сам причао. Волео је, каже, једггог голуба, волео га гги сам ие зпа за што. Био је од обичних голубова, са широком ћубом и великим запопцима, а беличаст.. . Звао га је, чипи ми се, гаћаггом. Па једгтог јутра сугге кобац, дограби голуба, гга с п.име преко тглота... Убојица потрчи за њим, оиали из револвера... оиали, као да би се каменом бацио, где би га и могао иогодити !... Кобац, каже, исиусти голуба и оде. Ништа жалосиије, вели, није било видети, по ту титгу, тог његова гОлуба. Пао гга земљу, једио му крнло извијено, и исиод њега расечене груди, па се види где кроз рану одскаче бела џигерица. И јоиг гледа тужгго и уплангено! Тад се убојица ражалио! Рече ми, да је плакао... и веруј да је нлакао, сигурпо је нлакао! После је савребао копца, ранио га и огтако живоме испекао прво поге, на избо очи и све ггерје почупао, док иије липсао... А зар те, запитах га, ннје жао било?... „Нисам, рече, ггикад веће задовол.ство имао, но тада, само ми је било криво, што оггако брзо лиггса!"... А све је то учинио !... Зиам да је учинио! Колико волим да сам с п.име, увек сам га се и плашио. Осећао сам, да иза опе гт.егове љубазиости, опе