Стражилово

-*з звз

— То је дете моје... Муцаше, ие :ша јући пп сама, шта говори, — избавила сам ју од смрти, отхранила... Дајте мп ју! идем у свет! А па то сс пап Маћко засмеја, да се све тресао читавим телом, и нрискочивши, хтеде да од^урпе Агату. Али се она грчевпто ирикрлепила уз Марту, која је исто тако снажно савила руке око љених ногу. — Даље! — вришташе иан Маћко — дал.с, вештице! в.раже, дал.с!... Трзаше ју тамо амо, док се није сав заненио; ал не могаше савладати отиора женскога. Скопчале им се руке тако јако, као да су срасле у једно тело. — Уби ме, госнодару! — јечаше Агата не пуштам! То је моје дете, сузама мојпма отето од смрти... не пуштам!... Борковиц кричаше, удараше песиицама, цакаше погама и био би можда убио Агату, која, навши на земл.у, евојим властитим телом заклан.аше Марту; био би ју можда убио раније, пего што би дотрчала стража на вику пана Маћка, да се, у том часу, не догоди нешто изненадно. Из загрл.аја Агатина истрже се најсдаред Марта. Истрже се с криком и стаде па ноге, раширепим рукама заклањајући дадил.у, која лежаше па земљи. Пестаде страха са љена лица, а место г.,ега заблиста у очима пламен одушевљења или гнева. 1 'аширена, у том покрету, кошуља откри бело тело и снажне груди, које силовито дисаху. Читаво обличје, дивно нромењено, зајанрено, гораше као жива ватра. То је мати моја! — викаше Марта; мати! уби мене, не њу! И поносита, узвишена, као да се наједаред пренула из дуге укочености, стајаше тако, чекајући ударац, гледајући смело Маћку у лице. Борковиц онеми. Безазлено, уиренаштено де војче нромени се наједаред, у њсговим очима, у дрску жену. Ћерка Бинча од Шамотула, с његовим охолим, изазивним погледом, стајаше сада иред њим... Стражи, која трчаше онамо, даде знак, да се не приближује и дуго стајаше као укопан, дишући још силовитом узрујанонгћу; али беснило, које га отојич распињаше, стаде наједаред нопуштати... Хтеде да говори, ал' не имађаше гласа. Иоведе руком но челу, на опет гледаше, не могући зар да насити поглед тим видиком.

Марта, пе мпчући се с места, заклањаше непрестано собом Агату, која се, с тешком муком, дизаше са зсмље. „Не ћеш јој учинити криво... иећешјесе дотаћи!" брујаху му у душп речи родител.а на умору. А пред очима стојаше, као грозна утвара, крвави, измрцвареии трун Бннчев... — Марто — рече најзад пан Маћко, понављајући нехотице речи родител.еве — пе бој се, не ћу ти учинити криво! Глас његов брујаше већ друкчије; иостаде мек и лагодаи, као никада, — п ои освести Марту, као да ју је пробудио и.ч часовита заноса. Она скрсти руке на грудима, сакривајући им наготу и, окренувши се Агати, која стајаше норед н.е, сакри зажарено лице у њепо наручје. Борковиц ириступи. —■ Не бојте се! — понови. — Ни теби, Марто, иитој, коју зовеш мајком, не ћу учипити никака зла, нити ћу допустити да се учипи... Дајем витешку реч!... То рече, па се окрену и удал.п се брзим кораком, не осврћући се. Женске остадоше саме и дуго пе могаху доћи к себи од страха, чудећи се наглој нромеии грозиога господара. Беше то првн састанак Борковичев е Мартом, а од тада много прође времсиа, док га је други нут угледала. Плашио ју само кашто у сну, да је ђипала често с иостеље, вичући пељудским гласом. Ни но данима не могаше отргнути мисли од тога лика, који ју утериваше у страх, а у.једно привлачаше, као необична појава. Чињаше јој се кашто, да осећа па себи његов жарки, огњевити иоглед, да види плавичаст блесак, који, правце из његових очију, продире у њену душу; да чује његов глас, час силовит и оштар, час оиет мек н лагодаи, каким је говорио: „Не бојте сс!" У иаточ тим речима она га се бојаше неисказано. Али мисли о њему пе могаше изагнати из душе. Некадашње снове о краљевићу-витезу замени сада тај дивски, моћии лик... Сваки дан изгледаше, да га на ново види, дршћући од свакога шушња. С Агатом не говораше о њему готово никада. Познато јој беше, да је Борковиц госиодар замку, и знађаше, да је госпоДар п.еиа живота или смрти. Бојаше се и име да му изговори, а кад се поћу пробуди с вриском, онда на питање