Стражилово

-чз 328 ез-

Ил макар само један њезин миг. Да без тог оде сад на онај свет, Не растеравши тешку сумњу ми, Оборило би моју свест, и ја. . . Ох, ја бих — њима, свету верово! И онда није казна, освета, Што радим, већ је све оиачина Те ја сам као грешни разбојник, Што част и круну само отимам ; И нрошлост моја и будућност ми Само је лаж и само црни грех, Јер грех сам онда на грех слагао; Ла лаж је онда, лаж и отмица И то што тебе, ћерку кнежевску, За жену добих — један нико . . . ја . . јудита (гануто) 0, није! Нас је љубав везала, Не име, нити нада на круну. (с циљањем) И докле траје вера савезна, Ја не жалим, а нека нотворе Но штеди матер, убило би је. борич Да видиш моју борбу у срцу, Допустила би да се ухватим За крајну котву у том понору, У који надам онесвеснуло. Ту част и име вичу за помоћ, Јер гину већ у роицу иоследњем: Ох, страшна ће ми бити освета.... Јер где је иала племенитоот, част, Ту хоће да се дигну утворе. . . Ал још ћу само мало чекати, Нека ми души натраг дође мир. Не дршћи! Хајдмо, хајдмо, ћутаћу. (хоће да иде) јудита (не да му, ублажујући га) Да тако ступиш — чело рањаво. . . Не, стани! Мајка тешко болује Ја идем наиред да јо нриправим

борич Реци јој, да су ране прешле већ И нису ране ту (на чело)... 0, жури се јудита (у себи, полавећи) Хај, ако мати узмож' зборити! . . (полази; чује се звонце где оглашује — етане; иауза.) јудита (себи, гибно) Да л' умре? борич (слутећи, очајно) Еога то оглашују! Девета појава харита. пређашњи. јудита (нада на груди Воричу) Сад буди јак! . . . борич (престрављено) Ко умре ?... харита Нредслава ! . борич (очајно) Без опроштаја! (Јудити) Ваљда с тобом бар харита Од ње ти, кнеже, оста благослов. јудита (одлучио) ; А мени рече задњу своју реч: Да -— све је црна лаж и потвора. . . И нресто теби с нравом нрииада. борич Осветићу ти мајко спомен твој! јудита Опростила је, не ће освету, Ал отми престо, владај, буди краљ! харита (свечано) Помолимо се за спас умрле! (кдекне и стане се молити Богу)

(Наставиће се)