Стражилово

—кз 340 В}-

.!(,]> иаш ће народ к теГЈгг прећи еав. Па плодне н.иве с ових неродних. Мом оцу ево ја сам наследник, По ја се владе давно одрекох, Јер није то за слаби женски створ: Д()к живи, буди другар оцу мом А иосле владај сам у држави! Та жеља ми је најватреннја И ја је давно скривам у срцу, Па исиуни л' се, бићу весела, А остане ли пуста ■— свенућу. борич Та.ј одутевљај по је победе. ружа Тај жар ћу и у војску улити. борич Тп више нудиш нег' што отац мож". бодомир Не! Она моје мисли казује. У бегству ја сам много примио Питомији ми посга дивљи дух! Па преселџм ли иарод овамо, Плвршио бих жељу срца свог! Па савез с тобом радо иристајем, А хоће ваљда и главари ми. ружа И мора свак, што ти заповедиш. бодомир Пе тако, ћери! Хоће они бој И сви ће са миом слепо и у смрт, По у том важном послу нраво је Да зовнем на, збор главе племенеке, ] Га мора бити и нов уговор, А ногодбе су ваљда правичне, Је л' тако? борич (пресече га) Јесте, еве ћу дати ја. У земљи биће ирви народ твој А ја ћу само жеђ угасити, Кад сатрем оне хуле погане. У нанред, ево, прими десиицу, Што хоћеш, редом на еве пристајем. Тре&а појава јудита (стугга, нагло, скида вео); прећаипбн бодомир А! краљица!

борич (иЈшеиађепо) Тн, жено?! Од кудтп? ружа (за себе) 11 она пати! јудита (премеривпш сво једшш Јгогледом, еебп) Дакле истина! . (Боричу) Је л то зар дочек? Да л' сам страшило? борич Па скоро да се не радујем баш: Бојим се да си пропаст донела. Над мојом главом овде виси мач : Да знају да сам ту — поручпх то? јудита (ца Ружу гледећи) И нада мном је дома био мач, Но немај стра, јер велом сакрих лик. борич (нежно је загрли) Ох, макар У мом страшном нотхва.ту. Где и твој живот морам браиити, И накит твој ми може сметати. Утрнути ми мож' због тебе дух, Па онда, ако будем подлего, Ту нема, спаса — јеси л' знала то? јудита Поделићемо срећу: добру-злу! И насти с тобом ја сам вољппја. Пег растављена сама живети, У муци, болу, чежњи за тобом. борич Та ретка верност пре је невера Учинила си против забране. Но кад већ дође, да ти прикажем Избавиоце моје — ево их. На челу ове храбре девојке Што видиш ране, нисао је нож, Што беше мојим грудма памељен. ружа (идући према Јудити) Тек огреб мали, и већ зарасте. јудита (иетазећп такођер према Ружи) А јг пма рана, које остају, Не залече се. . . (Поглоди нм со сукобе; Јудита мрским погледом мерн Ружу, која се нронеражено окрете; соби) Покори ми се! ружа (себи) Та мрзи мене!