Стражилово

чз 359 бз-

бодомир (хоће да га брани) Но дирајте га, ноте госта мог! вогич Питкови једни, зар на мене мач?! кумлаци Исеците 'га, нодлу неверу!

(онколс га и ирободу; Јудита нада у аесвеотј бодомир Би не слушате моју зановест'! ! ИРВИ КУМЛПСКИ ГЈЈЛВЛР (поЛоживши жач) Ох увек, кнеже! Само овде не: Ко реч не држи, нека ногине!

&

МИШКО УБОЈИЦА

Слика (Н а с т а и а к)

ас смо дг.оЈо, и иосле ћутали. друг рече у два маха, више за себ е: „ иријатељи, ј едипи 11риј атељи!" Загледа се тамо у оио иснрекрштаио оружје, одмахиу носле главом, што је могло зиачити: Ништа ја то ие разумем! па ее умота у иокривач. Али мени није било тако лако засиати. Убојица ми увек нред очима. са занетим лактовима за леђа и оиим једноликим, већ досадним, осмејкиваи>ем .... „Јесам неко чудо, говоре ми његове очи, јесам чудо, али ии сам ие зиам шта је то ! ..." Но од куда та сила у тим очима, да ме и сад, кад их ие гледим, да ме и сад море и нробадају .. . Где сам ја њих видео ! . . . Чини ми се, то су опе . . . оне исте, јасие и укочене, без дубипе, без милости, као и у оие змије, што сам је оио једап пут дуго гледао па полуиструлу пању кад се супчала . . . Оне смјају бледим, мртвим сјајем, блеште као седеФио дугме и потајпом силом убијају душу !... Поред њих видим опу криву, беличасту сабљу, са жутим мрљама по ередини . . . иресечепог ариаутипа . . . иизама, како грчевито скупл.а и опружа поге и како ја стојим над њим и гледим његове преплаочи, како самртнички колу-

тају, а од шапца иопиркује млак,

слаб

ветар. Осећам, да •& е тај врели ветар задављује, али чипи ми се, ие спавам .... Убојица затресе раменима, весело се емеје на некога више меие и иеким гордим, го епоствеиим нокретима руке сеје пешто!... Ја пе видим, шта је то, али чујем мога друга где ми шапуће: То су његова дела,

његова дела . .. дела! . . . дела ! . . . И то иада све јасније, еве видиије. То су ситиа зрнца од лана, расејаиа по црној, побрапој земљи, где ја стојим босопог . . . Каква ли ? мислим се ја . . . ово није I«

је то земља.

земља, ово јс

се, чувај се

виче пешто иеиод бразде, и тада ми зрпце, жуто као она мрл.а па сабљи, паде под покат, а пече, тако јако нече . . . . Ја замахнух обема рукама, да се браним .... Какав је то саи и снавање! Исправим се на кревету, заиалим свећу и видим мога друга, како је раширио руке, легао на леђа, отворио уста на равномерпо дише. Мене још стеже опо полусањање... Огрнем кануг па изађем. Пред вратима стоји домаћииов нас, али, може бити из домаћипске учтивости, остави ме на миру ... На пољу густ мрак и само на иеколико корака пред собом видим где се једва светли малеи нечист прозор . . . Кроза н>, који сам једва очима дохватио, видим земљаиу малу собу, без кревета, без иамештаја, само је у једиом крају растресеиа слама и преко н>е бачена стара, исцепаиа ноњава. У другом крају стоји буре с випом, на високим ногарима и уз зид до њега ноређане дебеле, црвенкасте даске. Уз врата о издвојеи диречић, где се закачи реза, наслонио се Убојица. Руке завукао у џенове и мало погиуо главу. Прва му три дугмета од каиута раскончана и крајеви раздрл.еии. А 111>ед њим стоји Стапија. Мараме јој пема иа глави те јој видим лену косу, савијеиу у котур око главе . . . Преко рамена нребацила вунеиу, црвенкасту хаљину,