Стражилово

-га 379

сћап". Друга врста истог рода, оиет у Хиндостану, зове се „ЛтагаиИшз о1егассиб" и служи као иоврће и као храна. И као лек су ту биљку употребљавали стари народи. У истом „Тежаку" наведеиа је и биљка „дившша", као лековита ио стоку. Том биљком се служи човек и користи у многим другим нриликама. Њен цнет (жут) суши се и свет га иије под именом „химелбрандтеј", као лек противу кашља, нролива и срДобоље. Њено стабло или бадр.љица служи овде у Бечу као лака, али јака палица и као држак за сунцобран и кишобран. Стабло је тек у другој години но висини, дебљиии и јачини згодно за ту сврху. Ме1>у Немачким Алтенбургом и Петронелом на десној обали дуиавској више ушћа реке Мораве беше некада велика староримска варош Карнунтум. То беше нограничан велик град Римљаиа нротиву Квада, који су живели с опе стране Дунава. Кад сам ја године 1839 као кадет иутовао к својој регименти, наиђем источно од Петронела баш на гори.ој ивици дунавске обале у стрми у земљи као пресечену у нолак, стару римску кућу тога некадањег града Карнунтума. Кућа је имала две собе, од којих је она једна, како је матица подривала и обарала обалу и ту у полушестару Дупаву изрила велик свбј — у пола нресечена била, и северну је полутину одавпа одпела била вода. Зидови остале подруге избе беху бојадисани и нацртани по оном истом укусу, као што га видимо у обелодањеним Номпејима и Херкулануму на нодножју Везува. Том граду су главе дошли Квади, а иза н.их Хуии. Ови су га огн.ем и мачем до земље разруншли. Становпици, који се спасли, етисли се у ратиом табору Ниндобопи У Бвчу 4. јуна 1893

(Бечу) и од оног доба почео је Веч да се развија као вароит од дотадашње нросте станице римске легије. Кад сам после педесет година, године 1889, онет ноходио то место, нађем пеку сгарину, умировл.еног слугу гроФа Трауна, који је себи начинио стан у оној стародревној римској у нола срушеној кући. Иста старииа иоказа ми своје ноље, које му је госиодар дао да ужива, ме!)у дунавском обалом и великим друмом, што води из Хајмбурга у Беч. Биће, да је три четвртине јутара била величина земл.е. Ста рина иишта друго не сеје, до дивизму. Свако стабло, као што рекох, тек друге годиие сече —- дољии крај, окресак жиле је буџаст — и иродаје их у Беч за иалице и држаља за кишобране. Рече ми, да му та биљка доиоси до 200 Форинти годишње. Цвеће нродаје у анотеку за опај теј. Ја сам такову једну налицу послао у Веоград своме побратиму Срети Ноиовићу, који је неумораи радник био иа пол.у орачке привреде, да види, и да иокаже иашем свету, како се може кора хлеба заслужити на лак начин. Дивизма се латински зове: „Уегћазсит Тћарзиз" а немачки: „химелбрант" и „кеиигскерце". У нашем народу још се не нознају биљке но ботаничком свом имену у оној мери, у којој треба да се знају. Међу тим ће школе своје учинити. Књиге нашег нсумрлог Панчића имаће лене жетве. За сада има у сриском народу жеиа п људи биљарица и биљара, који лече ио стародревном начину ; оии знају сваку биљку, сваки цвет по имену срнском но својству му и лековитости. Ииаче народ око Дубровника и у Срему још најбоље позпаје бил,ке ио имену. То нам доказује Вуков рсчник. Ј. СтефановиК Виловсни

ЈАКОВ МОЛЕШОТ

(Наставак)

и за шта није Мулдер био тако одушевљен, као за науку и за народну срећу. Једио му ивгледаше да је ио-

требан услов иа друго. Но свагда ставља у на.ј јаснију светлост и уску свезу међу народном срећом и народиом храном, међу народном храном и наро-