Стражилово

Број 26

Год. VI

-зн«:

У Новом Саду, 27 јуна 1893.

-^т^г ПЕСНИШТВО —о §<=>&—-

1

( ШГ( есец ви * )и к р 0,4 г р анчи1 ^ е ? Ј^^Лшнће 1.ути, циеће дрема Сном се крепе мале итице, У градини гласка нема. Тек мом срцу мира пије Нит' му росни ваздух гоне 15ећ уз лпру жел.е вије, Тебе моли, тебе зове, Нежно тепа, тресе жице: Јави ми се, певестице! На дрвећу каиље висе Ноћне росе, дитпе трава • Слети амо, не бој ми се, Твоја добра мајка сиава.

Па и чује л' шум у клети, Помислиће: одозгоре То апђелак тајно лети Миром дворе да посети Чуј ме, злато, слушај жице, Пожури се, певестице! Под ружипим густим џбуном,, Где трепери лисје често, Обасјано златном луном, Мирисно нас чека место. • Ту ветрићи крилатићи Тресу бисер випнт.их суза, Ту пам верни Љел>о плете Златне конце нежних уза

Па у послу љубавноме Тихо шанће у самоћи: Ирже ајте, ужнвајте Слатке даре кратке иоћи! (), жури се, драго мојв, Звезде гасну, исток руди, Кроз тишипу пето поје, С цвркутом се тиче буди, Дахну јутро, рана влага На јасне ми жице паде, Издаде ми срце снага, Са лирс се уздах краде, Преварене звоне жице:

певернице!

& шнш

!^ј

ћ

^-Шесењих ево дана; време се зими клопп, А дугау моју бону потајна туга гонга. Зелепо, .једро лишће дрве]1ем сада вепе Свуд нусто око мспе. Небо је тако мутно — и н>ему вал.да жао, |{а земљу јад и туга и сумор нгго је пао; Навукле му се боре на огромно му чело, На чело невесело.

ЛенскгМ

Сеуерац бије л.удја ^ -Ш^у^е пол.ем равним А одјек му се губи у нросторима тавним .И атмосФера педао гласове ове прима •И стеже цича зима. Оа не ћу сумор овај —ја хоћу сунце «јајно Ја.пе ћујесен мрачпу - пролеће хоћу бајно Ја хоћу јогате вптпе: да увек цватн цвеће Ал' нрирода то не ће.