Стражилово

459

једно за друго листови од пергамена једнаке ширине. Кодекс је састављен од свезака. Обичио би се узела четири листа, који би се превили и сашили те би се добило 8 листова или 16 страна. То је тако зв. кватернијон, у књиштву средњега вијека њешто најобичније. Али долазе и бинијони, тернијони, квинтернијони и секстернијони. Еадикад се измјењују у руконису тернијоии и квагернијони, или кватернијони са секстернијонима. Кватернијони би се обично забиљежили у дну на окрајку бројем или какијем словом. Бројење странида (пагинација, фолијација) као код нас налази се истом у XIV вијеку, али и то ријетко па ни при штампању шта вигае није се одмах водило. Од XII вијека појављују се тако звани рекламанти (гесктап^ез), т. ј. метне се у дну с-тране иза пошљедње врсте ријеч, којом се почиње нова страница. Еад се тако испишу сви кватернијони какога рукописа онда би се увезали. Увез имаше обично кожна леђа, која спутаваху двоје јаке дрвене корице. Спољашња страна корица би се онда разноврсно уресила. Док се је у старом вијеку прављење књига тјерало као занат, нарочито у Риму су издавачи држали већи или мањи број робова, који умијаху писати те умножаваху књиге — бјеше то у средњем вијеку, дајбуди у већем дијелу његову, сасма друкчије. Данашње уобичајено схваћање о књизи и књижарству не смије се преносити у средњи вијек. У највише догађаја помишљало се онда само на то, да сам стечеш књигу. То бјеше једнака потреба појединца или каке опћине (н. пр. цркве или манастира). Који дакле хоћаше имати књигу, мораше је сам себи преписати или дати коме да препише, само у веома ријетким догађајима могао би ју набавити купом или трампом. Тек на измаку средњега вијека ирилика да се купи даваше се чешће. У средњем вијеку највише се бављаху писањем и преписивањем калуђери. По већим манастирима бјеше за тај посао засебна соба, писарница (аспр1хшит), и већ израна меташе се манастирском свећенству на срце, да је велика заслуга преписивати књиге. Јер богме требаше сјем књига за службу божју још подоста библија, псалтира, требника, часловаца и т. д. поједином калуђеру. Имаше ли у манастиру школа (а риједак је манастир у којем је не бјеше), бјеше потреба у књигама, разумије се, још већа и разноврснија. Тада су зацијело и ђаци помагали преписивати. Шта више зна се то на западу и за калуђерице. Лајици (мирјани) ријетко умијаху вјештину писарску. 0 књижарству (трговању с књигама) у нашем смислу не може бити говора у средњем вијеку.

Али и у том остаде Италија а у њој нарочито Рим за дуго књижарски трг, но свој прилици све до у XII вијек. Но свагда се и ту помишља на поједине примјерке, а не на читаву гомилу рукописа истога дјела. А већина књига зацијело не бјеше јефтина. Ко је дакле хотио имати књигу, морао ју је преписато. Кад би ју добио од власника у зајам, бјеше дабогме напростији посао. Али и за то морало се често дуго путовати. Истом кад процвјеташе свенаучипгга (универзитети), разави се у њиховим сједиштима занат, који бјеше у почетку више позајмљивање рукогшса за преписивање, а мало по мало поста књижарство. Из овога је јасно, да само мало њих могаху има ти књижницу у нашем смислу. Збирка, коју имаше н. пр. Карло Велики и још њекоји великаши, бјеше за тада велика ријеткост. Много су знаменитије црквене и манастирске књижнице. Гдјекоја манастирска књижица онога времена бјеше потпунце оно што су данас јавне књижнице. Рукописи се чуваху по ковчезима и ормановима. Ако је збирка била већа, требаше дабогме за њих зас-ебна соба. Али дабогме у њечем не бјеху манастирске књижнице исто што су данашње јавне књижнице, јер у њих могаху ићи само они, који имаху права или који би добили нарочито допуштење од насгојатеља. Изгледа да је тегс у XV. вијеку у Њемачкој прокрчило пут начело, да је књижпица зато, да се сви користе. II у том утјецаху свенаучишта. Позајимач би морао оставити залогу, која би вриједила од прилике толико колико и позајмљена књига. Обично бјеше и то кака књига. У XV. вијеку поста лијеп број градских књижница. А да су се књиге увијек цијениле као драгоцјено имање, види се не само по цијенама њиховим, за које дознасмо, него и по том, да још и данас многи средовјечни рукописи показују на себи трагове, да су њекада у књижници били веригама приковани, дакле да се нијесу могли или смјели из ње износити. Будући да је градиво, на којем се нисало, било скупо, није чудо да се је свако празно мјесто употријебило и исписивало биљешкама, које не припадаху садржини оне књиге. Кадикад би се писар нотписао на окрајку које странице. Налази се на крају листа у кодексу биљешка, да је својина ове или оне цркве. На крају књиге се налази изрека или стих, у којем се казује радост што је посао свршен. Тај се обичај може пратити кроза цио средњи вијек. Облик слова не бјеше свагда једнак; и ту бјеше у различита времена различит обичај, и у том бјеше „моде." Обично се црквене књиге и списи од трај-