Стражилово

— Илка! — отиоче иаједаред мој рођак, као иод иеким смољашњим утиском — да, обећао сам ти ту историју, а вечерас ти је морам приповедити. Пас се трже па дремовним и полукрвавим очима погледа господара, но видећи, да овај и даље тера, не осврћући се на њ, задрема опет. Звонило ми је некако врло чудновато у

ушима оно »морам« и водило ме до Бог зна какових закључака. Не усудих се, да заиштем тумачења а место одговора сркнух пеколико пута чаја, савих цигарету и наслоних се да удобно слушам. Мој рођак мирним гласом, но у непрестаној трзавици, усијаним погледом и ироничним осмехом стаде причати овако. ће се.) Дамјан '1.\. Омчикуо

КУЦ... КУЦ... КУЦ

С Т У Д И Ј А И. С. ТУРГЕ Њ Е В А превео А. ПИСАРЕВИћ (Наставак)

XI.

ако смо седели четврт часа. Он је гледао - на страну, а ја сам гледао у њега и опазио сам, како му се коса изнад чела некако особито подигла и заковрчила, а то је, по сведоџби неког војничког лечника, кроз чије је руке прошло мпого рањеника, увек знак јака и суха жара у мозгу . .. Опет ми је пало на ум, да тога човека заииста тишти тешка рука судбине и да га несу другови бадава сматрали „фаталним" човеком. И тада сам га и ја у души осуђивао. „Сељанка!" мишљах јп. — „А да какав си ти аристократа?!" — Можда ме ви, Ридел, и осуђујете — поче он у једап пут, као да је погађао, шта сам мислио. — Мени је самоме . .. врло тешко. Но шта ће бити ? 11 Гга ће биги ? Подбочи се дланом о подбрадак и стаде грискати широке и плоснате нокте својих кратких и црвених, као железо тврдих прстију. — Моје је мишљење то, Илија Степанићу, да вам се ваља најпре уверити, да ли су вам претпосгавке оправдане . . . Можда је ваша љубавница још жива и здрава. („Да ли да му казкем сад прави узрок онога куцања?" врзло ми се по глави. „Не—■ после!") — Она ми неје ни један пут још иисала од то доба, од како смо у логору •— онази Тегљев. — То неје још никакав доказ, Илија Степанићу. Тегљев одмахну руком. — Не! Ње за цело нема више међу живима. Она ме је звала ... Тад се у један пут врне к прозору. — Опет неко куца! ,Ја се и нехотице насмејах. — Но, сад већ опростите, Илија Степанићу! У

овај мах су у вас такови живци! Видите: свањива. За десет часака ће и сунце гранути — сад је нећ четири часа — а дању нема привиђења. Тегљев баци на мене суморан поглед и, изрекавши кроз зубе: „С Богом!", леже на клупу и окрену се леђима према мени. И ја легнем и, наравно, пре него што сам заспао, помислио сам, на што то смера Тегљев, шта намерава. .. да себи одузме живот?! Каква глупосг! Каква фраза! Сам од свпје воље се неје оженио ... одбио је ... а сад да се на један пут убије за то! Нема смисла за човека! Мора бити да се пренемаже! С тим мислима сам заспао врло јако.. . а кад сам се пробудио, сунце је већ високо било одскочило на небу — а Тегљева не беше у одаји. ГЈо речима слуге му беше отишао у град. XII. Тај сам дап провео врло јадно и жалосно. Тегљев се неје вратио ни па ручак ни на вечеру; а брата већ несам ни чекао. У вече се подигла густа магла, још већа иего јуче. Легао сам доста раио. Пробудило ме куцање под ирозором. Сад је био на мене ред, да стрепим! Куцање се поновило, и то јасно и јако. Устанем, отворим прозор и видим Тегљева. Огриут кабаницом, у капи, намакнутој на очи, стојаше непомично. — Илија Степанићу! — повичем. — Јесте л' ви? Ми вас се начекасмо. Уђите. Јесу ли врата затворена ? Тегљев одрицаше главом. — Немам намере да уђем — рече тихо. — Хтео сам вас само замолити, да предате сутра ово писмо батериском команданту.