Стражилово

556

маш; овде хтедох да преноћим, па сутра дан уз Францов канал да путујем даље у Сомбор. У Сентомагау наиђем на велик жагор, раздрагу, узрујаност. Чујем: дошло од Морица Перцела писмо из Врбаса, где позива Сентомашане, да се предаду његову оружју, или, ако за 48 часова то не учине, да ће војском ударити на Сентомаш и све посећи и поналити. Ја сам међу тим, не имајући појма, шта се збило, и да је Перцел с војском на каналу и у Врбасу, за прва два часа свог бављења у Сентомашу обишао наше некадање редуте, које сам видео онда, кад сам при доласку војводе Стевана уз њега, као управитељ ђенералног пггаба целе наше војске, бавио се оио кратко време. Видех сада, да је мостобран па каналу порушен, нроваљеп, марва прелази преко прсобрана и ровова. У Сентомашу беше војске редовне под командом Тоше Боснића, канетана: 2 компаније Варадинаца и 5 трифунтовних топова; муниције свега беше за топове: 200 фишека на топ; за пушке исто толико. При том још нађем пеко одељење немачке гарде, који се душевито, својевољно придружили Србима, да Сентомаш бране, али ти људи не беху вични бојевима, те не беху у тренућу жестоке битке опробаних живаца. Мени се ово није допало, али шта ћу, ја овде немам никојег посла, ја путујем за Сомбор, а помишљах, шат Бог да, да не буде овде више бојева. Око пет часона носле но дне буде заказана скупштина васцелога народа, да се реши: шта да се одговори Перцелу, па одем и ја у њу. Кућа, где беше тај збор, стајаше, колико се сећам, на ширем простору усамљена, близу моста преко Криваје путем у Бечеј Улаз беше од западне стране, дворана дупком пуна', и на пољу се слегао мног свет. Буде прочитан позив на предају. Одмах поче вика и граја : „да се осорљиво одговори". Ја заиштем реч. Кажем ко сам, и да ме је службени пут из Кањиже за Сомбо]) нанео овамо. „Ја сам, рекох, од прве наше битке на Ечки једнако, ево девет месеци, раме уз раме, као Србин са Србима, у овоме рату. Ви ми дакле можете веровати, и да сам вам веран друг, и да имам и знања и искуства о ратовању. Чујте дакле мене, шта бих Вам данас саветовао: одмах данас, сишавши с кола, разгледао сам ваше редуте, вашу оружану снагу, ваше припреме и муницију. Ја сам био лане с јесени уз војводу Стевана Шупљикца Витешког овде за време команданта ГЈере Виге, и видео сам ваше шанчеве. Од онога доба па до данас која велики промена! Прсобрани проваљени, ровови земљом испуњени, те марва прелази. Од

редовне војске има овде само две компаније Граничара, под командом Тоше Боснића, 5 трифунтовних топића, али муниције за ове само по 200 фишека, и за пушке исто тако. То није доста ни снаге, ни муниције, да се Сентомаш одбрани. У оппгге ова је скуиштина неправично сазвана. Ми смо још у рату, и војена команда влада. Овај Перцелов позив ваљало је предати Тоши Боснићу, и он решава, шта ће одговорити, и шта да се чини. Па ако је у сумњи, шта да чини, он ће позвати ратни савет, па ће с њиме решити. Али кад сте већ на скупу, онда чујте, што вам ја као војник и као родољуб предлазкем. Ми, пре свега, немамо муниције, а без те се не да место бранити. А не ћемо кукавички да се предамо. Онда, како четрдесет и осам часова имамо маха, нек се дигне све становништво и мало и велико, које не носи оружје, и нек пође пешице и на колима, и нек поиесе све, што може од вредности, и стоку нек нотера; нек нође лагано између Криваје и канала преко Турије у Чуруг иза римског шанца. Ја ћу са граничарима и топовима и са свима Сентомашанима, који стоје под оружјем, последњи одаде поћи и чувати народ, док не будемо у Шајкашкој. Тим смо сачували нејач, жене и децу. А ми можемо онда, како нам је воља, вратити се и борити се!" Диже се вика: „Не ћемо да се предамо а не ћемо ни да бегамо! Ми смо толико пута већ одбили нападај, и сад ћемо га одбити!" Неколико гласова чуше се: „Који је тај, што хоће да бегамо? То је издајица! Тога треба убити!" Сад сви, као из једног гласа, повикаше: „Да се бранимо!" „ Кад је тако", рекох ја, „онда лш нплаже официрска част, да, овде останем и да с вама делим счдбу. Ја онда овим. иримам, ио закону ратном, као у рангу најстарији офицнр, заиоведништво у своје руке и иштем од сваког иослушност. ■Ја %у за овиж уетрдесет и осам часова. све и сва чинити, да одбранимо ово место од наиадаја. И опет иштем иослушност својим наредбама !" Одем у свој стаи. Беше то кућа близу конака, трећа од рогља, чини ми се, да се газда звао Манојловић. Почнем одмах нужне иаредбе да разашиљем: да се, пре свега, оправе редуте. Боснић, као свагда ревностан, беше ми у свачем на руци. Пошљем курира у Бечкерек патријарху Јосифу, да ми пошље сваке врсте муниције и она два гвоздена дванаестфунтовна топа „Гарове", што стоје у вароши. Другог курира пошљем у Каменицу полковнику Мамули, са молбом, да за прексутра, на дан битке, једно одељење каваљерије и четир топа по-