Стражилово

548

би замерила Пери . . . Сви ме гоне да пођем за тога човека, кога не могу никад волети... — И ти ми ништа ниси казивала ? . . . Кукавице! . . . — Нисам смела, бојала сам се, да се не наљутиш, а после мислила сам, да није баш тако озбиљно . . . Али има већ недеља дана, како ме журно гоне ... Не знам, шта ћу да радим . . . Да ниси дошао, мислила сам, да те сама потражим . . . — Иа даље, даље! Шта су чинили с тобом? Паја је дрхтао, обузимала га је чудновата ватра, а груди му се надимаху врло брзо. — Чак ме и тиме муче — настави Мара — што ме сваког дана воде к љему, да бих га навикла гледати. Оп ми се удвара, нуди ме и угађа ми свачим, али га ја све више мрзим ... Стар је, није леп . . . Али ти га познајеш!... — Ја ћу га убити! — цикну Паја ббно, а очи му светле и играју као на жеравици. Био је страшан у том тренутку. Грчевито је стискивао песнице, као да извршује освету над својом жртвом. Најзад блед и малаксао клону на клупу. (Настаниће се)

Она га погледа својим влажним очима, које се неприметно мицаху. — Пајо . . . теби је рђаво! — проговири уплашено, хватајући га за руку. —■ Је ли, ти га не ћеш убити? Ти ме не ћеш унесрећити, јер ћеш себе убити . . . Молим те . . . Она га је држала за руку и привлачила к себи. Љезино лице доби израз милости, доброте, љубави. Паја подиже главу, погледа је благо, те се она радосно осмехну. — Да . . . имаш право ... На кога бих имао подићи руку! . . . — Јесте, он је слаб, скоро ће умрети . . . То ми нана често говори, с тога, вели, и хоће да ме удаду за њега. Носле његове смрти, а то ће, веле, бити скоро, ја ћу га наследити, па ћу, кажу, бити срећна, богата! . . . А да ли ћу, Боже, бити срећна? . . . И она зарони главу у руке. У авлији нема тишина, само трепери ваздух, ни на улици се не чује жива душа . . . а сунце нече, како само може бити у по дне.

Чед. А. Костнћ

МРКИ ВУК

ИСТОРИЈСКИ Р 0 М А Н АДА.ЧА КРЕХОВЈЕЦКОГА превео с пољског РАЈКО (Наставак)

иа дана касниЈе чудни се гласови стадоше проносити по Кракову. Неко их је вешто ширио по народу. За стално се још ништа не знађаше, али глухо, смутно зуцање прелажаше од уста до уста. Једни говораху, да је краљ оболео; други ткрђаху, да је краљица на умору; неки најиосле увераваху, да је бискуп Бођапта бацио нову клетиу па краља, што се, без папине диснензације, као присни рођак, ожепио Јадвигом. — То не може бити! — порицаху неки. — Та било је за то времена, кад се краљ венчавао . . . Прошло је толико месеци, како је Јадвига венчана, ту у Кракову ... са знањем бискуповим и свију ... — Није то истипа! — противљаху се први. Краљ се венчао, али тајно, никога при том не беше... Не славе се тако краљеви сватови, а најпосле има их, који памте венчање с Аделајдом. Читав град беше на тој свечаности ... А овде ни живе душе! Јамачио је то венчање онако, као с

Рокичаном ... Та и онда га је обавио опат тињецки нред олтарем, а беше лажно и безбожно ... Тако се разговарало шапатом, а тај шапат иђа- ■ ше кроз читав град и буђаше зебњу. Видело се још, како је на краљеву двору и нред бискуповом палатом настала необична трка. 'Грчаху дворани и попови — а цркве беху раније позатваране, него обично. Тај дан не беше оних служаба, које је ваљало свршавати петнаест дана. Кад се ухватио сутон, гомиле људи сгале врсти по улицама и око двора. Краљеви днора'ди изилажаху, бацајући олошу гроше, да се весеуш. И тако су с криком и вревом бегали по улииама, палећи буктиње; али ако и беше галама онак^ иста као и у друге дане, нестало је искреие весело сти загушљив ваздух, неизвесност нека или нем И р тишташе све и сваког. т У соби бискуновој беше мрак као тес^ г0 . Бођанта, болестан од очију, готово слеп, сеђ а(аш е у сто-