Стражилово

553

можда најважнији, био је већ свијета угледао у Паризу, уз француско издање његовијех дјела. Сјем тога, нема тога њемачког бијографа, који, пречињајућ по десети пут Хајнеову бијографију, није знао да изнесе какво ново, још нигдје не шгампано писмо пјесниково. Па ипак је госп. Ембдену ево пошло за руком, да јога читаву књигу писама сакупи и изда. Да красне ли среће за будуће бијографе великог њемачког барда! У самој ствари, догодио се Хајнеу послије смрти чудан случај: на њега, заклетог непријатеља педагога и књижевнијех доктора, оборила се читава војска њемачкијех »форшера« и литерарних инквизитора, који покупише и на свијет издадоше ие само и најслабије његове »вицеве«, него нам чак знадоше казати и колико се пута на недјељу пјесник бријао, и којијем се пилулама од назиме лијечио! Мепи, дабогме, ти књижевни кроничари нијесу сви позпати, ал' опет знам за једно туце »Интимних успомена«. »Карактерних црта«, »Личпих мемоара«, »Биљежака« и како се већ те књиге од господе Штротмапа, Хипера, Мајснера, Прелса, Карпелеса, Кајпера и т. д. све називљу ! Ти су њемачки литерарни историјографи, бог и дугаа, врло предузимљиви људи. Њихова је љубав ка књижевнијем глосама, да се њиховом ријечју послужимо, управ »пирамидална«. На жалосг, њихова је критика, малијем изузецима, понајвише тјесногруда, и, ма да они то радо звучпијем фразама заглађују, до зла бога пристрасна. Хајнеу, на примјер, та госнода ие могу никако да опросте, гато је тако дуго у Француској живио, и ону славну земл^у као своју рођену љубио; гга су на њ кивни и зато, гато је ужасно мрзио књижевне докторе и њемачки милитаризам. То је, веле, био њемачки славуљ, који је у Волтеровом »перику« своје гнијездо савио. А тој страствености пе могу да се отму чак ни они њемачки литерарни историци, који у својој отацбини одлучиу ријеч воде. Ја ћу се увијек сјећати негодовања, што га о трагу неколико година исказа један иначе вриједни њемачки критичар према чувеном италијанском пјеснику Кардучију, с тога гато се овоме бијагае прохтјело да на свој језик нреведе неке дајбуди револуцијонарне пјесме Хајнеове. »Та маните га се, вељагае тај њемачки господин, или зар не видите, да у њему говори чивутско деранче (Ји с1 е п I) и I)) ?« Еле, кад на те ситне прекогробне освети-

це наиђем, мени се некуд види као да гледам рој заједљивих оса, гато се зујећи обарају на мртву љегаину сивога сокола, коме за живота не могогае својим жаокама да нахуде. Чудне ли и у томе разлике између Нијемаца и Француза! Ови остадогае и преко гроба вјерни странцу пјеснику, који, попут Мицкијевића и Тургењева, бијаше дошао у њихову постојбину да потражи тијелу уточишта, а своме урођеном хумору и финој сатири интелигентнију публику. Теофил Готије, Жерар де Нервал, који је Хајнеове цјесме француски преводио, Теодор де Банвиљ, Сент-Бев и још много њих уткаше у лавор вијенац овог њемачког пјесника најљепше, пајмирисније цвијеће из француског лите рарног неривоја, и пјесник »Младе Германије« ужива данас у Волтеровој отаџбини не мању популарност, него да се је у Паризу родио. -X% XИстипабог, овај је »њемачки славуљ« по своме темпераменту и особитом кроју свога духа био најмање Нијемац И заиста, у његовом би књижевном раду човјек узалуд тражио опај логични развој једне те исте основне мисли, она карактеристична обиљежја једног те истог душевног правца, као што је то случај у ос/галих књижевника његова племена, на примјер: у Шилера и Гета; напротив, његов се пјеснички рад може сматрати као резултат разнијех утицаја, којима се његов пријемљиви и уједио аристократски темпераменат прилагођавао, примајући у се најоригиналније стихије модерног козмополитског духа. И збиља, док се кроза сав Гетеов рад провлачи, као невидовна нит, постојана тежња да њемачку стварност доведе у склад са старим класичким идејалом о љепоти; док је савколико Шилерово дјеловање намијењено остварењу неког узвигаеног идејала политичког и хуманитарног; дотле нам Хајнеова дјела показују неку чудновату смјесу стварности и фантазије, фриволности и појезије, и кад мислимо да смо проучили сва лица његове мобилне ћуди, он нас тек оида изненади неком новом цртом, за коју и не сумњасмо, по која оиет свједочи о свестраности његова скроз модерног дугаевног склопа. Од Гета и њемачких романтичара усвојио је он Еј е (1 и баладу, вјештину садржајне краткоће, и оно китно приказивање спољашњег свијета. Љегове су Слике с пута (КеЈвеММег) прави урнек тога рода. Кад је вољан да живо-