Стражилово

I

БРОЈ 36,

^9

В А н Г Р ^

У НОВОМ САД.У, 5. СЕПТЕМБРА 1893.

—

3 А П И С И

удо Је кад с роди сунде, хатра жива, Ал с' нико не чуди, јер сваки дан бива.

Ко иа песку зида без тврда темеља, Тај не може дићи кућу до слемена. Сузе, то су бисер, кад их роди радост, А горке су капље, кад их крене жалост.

Човек није човек, што му тако име, Но кад је човечност удружена с њиме.

Често мало речи врло много важе, Ко сувише брбља, нема шта да каже.

Не мораш дубоко ти у срце саћи, Шта је добро шта зло да можеш пронаћи. љ. п. н.

Ж Р Т В

та то грми кроз долине У Јудејској земљи тој ? То с тираном ајдук љути Јефтај бије крвав бој! Дрхте горе а крши се Штит о штит и мач о мач, Копља звижде, јунак пада: Ране, вриска, јаук, плач. Пршти шлем, ал' бесног роба Не обара бојак љут, Патња му је кивни кођа А вера му кажипут Гле, из љута окршаја Што излети Јефтај сам ? Што остави дружбу храбру Бојно поље, крв и нлам?

У срцу га очај кида, Са чела му кипти зној, Мутан ноглед небу диже Наслоњен на палош свој: „Боже мојих праотаца, Не остави роба сад, Сносио је дуго јарам И поруге тешке јад. Ломио га с греха силна Крвникове ћуди гром Дај победу Израиљу, Он се враћа Богу свом. Он те слави — а на дому, Кад настане свети мир, Уништиће све олтаре, Лажие жртве и кумир."

*Ј Читано на свечаној скупштини богословског књижевног друштва „Слоге".