Стражилово

570

слепоће, кнез постајаше све нестрпљивији и непрестано је успламћивао гневом, иа који се више нико није освртао. Оставише га мало по мало стари дкорани и пријатељи; осгавише га понајпре они, које је он држао код себе силом и страхом. Руља различитих пемачких витезова, који не имађаху склоништа, испуњавала је сада жегањски замак. Воравили су они ту, само да имају кров над главом, вукли, што се дало развлачити, и одлазили даље, пецкајући и подсмехујући се немилиде пропаломе кнезу. Несрећна то беше старосг, пуна самоће и беде, на коју се нико није сажалио — осим два створења на читавом свету, која беху исто тако презрена и бедна, као и кнез. Уз Хенрика, који по читаве дане, а често и поћи, сеђаше непомично на столици, задубљен у мисли или у туњаво немишљење, заузимаше удиљ место згрчена жена у јадну, жалосну оделу. У том сухом, мршавом лицу, које беше превучено жутом кожом и гледаше преда се упалим, грознпчаво светлим очима, у тим оштрим цртама, у погрбљеном стасу, који се мицаше клецавим кораком, пико ваљда не би познао ону Мехтилду, која је негда сјала здрављем и лепотом. Истерана срамотно из Кожмина, гоњена немилице и остављена у Жегању, полумртва привукла се до замка и онде ју онесвештену подигоше дворани. Изгледаше испрва, да јој се не ће повратити живот ... тешка болест погрбила јој тело, уништила остатак лепоте, одузела младост, а очајање и свакидашња туга не Дадоше јој, да дође до снаге. Осветљиви Маћко не остави јој ни једине утехе — детета. По заповести војводиној однесоше маленога Фридхелма, кога одузеше од матере, Јану од Борка и отхрањивао се на каселском двору. Дошавши готово чудом к себи, паде Мехтилда пред ноге Хенрику, молећи да јој опрости, али кад подиже на њега сузне очи, у мало не крикну од пренеражења! Кнез гледаше у њу несвесно мртвим оком, мичући отобољеним уснама и мрмљајући речи без свезе. Није ништа разумео, што му је Мехтилда говорила... само кад спомену име Борковичево, трже се силовито, крв му појури у лице, читаво је тело дрхтало, а из слепога ока тецијаше суза потоком. — Псето!... Псето ! — понављаше, а после гласније — НипА! — крикну. На тај узвик маче се, с глухим режањем, велик, кудрав пас, који увек лежаше код кнежевих ногу. Маче се, стресе и подиже главу на господара, упирући у њега поглед пун немира и милоште. Беше то стар, занемарен пас; нико се зар за њега иије бринуо, длака му беше очупана и прљава, а ме-

стимице, јамачно од удараца пакосних слугу, огуљена. Гладан и презрен, бијен и цакан, склоиио се Хунд код господаревих иогу, одакле га пико не смеде кретати, јер ако и беше ииаче мотуљен, овде беше зао, па одважно искези зубе. Ту је кашто спао са стола кнежева који комад меса или хлеба, а Хунд га лакомо зплапи; ту је често широки длаи Хенриков пао на кудре вернога пса и мазно га погладио. Онда се Хупд пропињао обема шапама на кнежева колена и радосно цвилео, а Хенрик је свраћао к њему своје слепе очи и као да се смешкао иа то створење, које није могао оиазити, али које је пријањало уз њега — оно једино — с љубављу .. . — Хј / нд ! — викао је кашто кнез — Ворковиц! А на то се име пас страшно успропада, штекће и завија, делећи мржњу с господарем, који сву своју несрећу приписиваше Маћку. И из читава причања Мехтилдина као дч је кнез разумео само то једно име. Није ни за што питао, само је то појмио, да је Мехтилда злостављена од Маћка, да га исто тако мрзи као он и његов пас, и то га је опет привукло тој жени. Кашто изгледаше, да му у слабој памети просијавају старе успомене. Онда прузки руку, глади косу Мехтилдину, усне му се мичу и шапућу: — Ха ... ха .. . Готфриде . .. како је она лена! И одмах му падне на памет пан Маћко. — Отео ју! — кричаше и бацакаше се по сголици. — Хунд! . .. Хунд! А Хунд се пробуди, скаче, штекће, вије. Једнога дана, кад је кнез потрошио јело, које му је донела Мехтилда а које је он халапљиво јео, делећи с Хундом, осети необнчну отешталост, спусти главу на груди и заспи. Мехтилда, која се готово ни за корак не одмицаше од њега, седе на земљу, наслони главу на наслон од столице и задуби се у тужне мисли . .. Куд се дели они даии, рекао би, тако недавни, кад је она боравила у том замку без бриге, лепа и пуна живота, окружена поклонима витезова, праћена страсним погледом кнежевим?... Свега нестаде... угаси се, као поглед сленога Хенрика ... С друге стране, савијен у клупче, дремаше Хунд, непомичан, погружен у сну, безбрижан уз господара, кога је миловао. Наједаред се кнез пробуди. Нека утвора у сну мораде га необично дирнути, јер викну јаким гласом, који одаваше потпуну присебност: — Мехтилдо !... Она ђипи са земље и чекаше на коленима. — Мехтилдо! — нонови кнез. — Какви су гласи од Јадвиге?