Стражилово

567

гаше га одати. Срце му је пуцало од бола, а у исти мах га спопадаше све већи гнев на оне, који тако силовито развитлаше све његове наде и срећу. Чињаше му се још недавно, да је на врхунцу својих снова ... надаше се жељеном наследнику ... понос му краљевски спајаше се с милином очинства, с искреном љубављу к оној, коју називаше једином женом. А ето наједаред, као испод земље, подигоше се на њега неке невидљиве, паклене силе, којима не знађаше седишта и не беше кадар да их сатре. Папин лист —■ знао је то одмах Казимир — морао је бити последица неких сплетака, којима не могаше назрети зачетнике. Не би се папа на саму тужбу ландграфову латио тако одлучиих мера, које моћнога краља иокриваху срамотом пред народом и могаху да наруше мир читаве државе. Тужбе су морале бити дизане и из земље, од јаких непријатеља. . . мора да су папи изнели пред очи опћу саблазан, која истиче из свезе с Јадвигом, мора да су лагали и опадали, и то више пута, да навуку толику несрећу на краљеву главу... Али, где је тај тајни душманин краљев? Ви л' био Бођанта или који од обесних великаша, којима је краљ гледао да обузда самовољу ?... Против тога незнана душманина стискиваху се гневно песнице Казимиреве. С дирљивом узрујаношћу, при погледу на љубовцу, спајаше се чусгво гнева, које је све већма бујало. — Морам ући у траг... морам смождити тога сатанскога непријатеља!... — шапутаху бледа уста Казимирева. Диже се с колена, гледаше још часом на спаваћиву Јадвигу, саже се над њом, дотаче се чела њена лаким пољупцем и, као да се боји да се опет не ражалости, трже се и истрча. Неколико дворкиња уђоше у спаваћу собу. Јадвига прогледа, обазре се, као да тражи краља, после уздахну дубоко и рече дворкињама на уласку: — За што Улрик данас не свира?... Дремам непрестано, а не могу да заспим... нека свира тихо . .. из далека . .. Заповест је одмах извршена. Једна дворкиња истрча и, не улазећи у предсобље, где чекаху сакривени Борковиц и Пшонка, довикну гласно: — Улриче, краљица позива! Пшонка, пе одговарајући, удари у струне на лутњи. —- Свирај тихо ... из своје спаваће собе —■ понови заповед Јадвигина дворкиња. Пшонка је ту често бивао код Улрика, па је знао обичаје. Поред спаваће собе Јадвигине беше ложница, одељена тешком завесом, где је Улрик обично

успављивао краљицу звуцима лутње. Веселећи се тој заповести, која му олакпгаваше, да се боље склони, Пшонка одмах, чим оде дворкиња, прескочи брже боље прву, нразну собу, па се сакри у мрачну ложницу. Чучну на земљу, па стаде свирати тихо и тужно. За њим се кришом привуче Ворковиц. Од како себе памти, није још доживео таких осећаја, који га сада обузеше. Знађаше, да је близу освета, којом је дисало злобно му срце од толико година, а пе осећаше надане милине. Нешто као страх убрза му куцање срца и леденим знојем покри чело .. . Против опасности иђаше он до селе увек одвазкно; сусретао се с њом око у око — сад је као гуја гмизао по земљи, да издајнички уједе. У ложници се примакне завеси, раскрили ју мало и завири. Соба беше празна; дворкиње беху изишле. Ватра, која се гасила на комину, бацаше час по час живљи блесак на лице спаваћиве Јадвиге... иначе беше мрак у спаваћој соби, а у тој тмини одбијаше се бела прилика, која почиваше на постељи и привлачаше очи на себе. Огњевити поглед Борковичев силовито се упио у њу; распознавао је црте, сањарско и охоло лице, које га гоњаше својим изразом презирне равнодушности. — Пробудићу те ја одмах ... пробудити ! — шапуташе и спопадаше га ужасно беснило; тренутни страх уступи неограниченој обести. „Изгубити немам шта!" мишљаше. „Краљ ми је огласио борбу... одузео намесништво — шта ми је стало! Осветићу се, а после што било да било." Гледаше непрестано, а све дрскије мисли пролажаху му кроз главу, у коју струјаху вали узавреле крви. — Лепа је та Јадвига . .. ■— шапну — лепа! Није као Марта, али тек је лепа... Одбила ме, а сада, да хоћу, била би за час у мом загрљају . .. та охола краљица ! Силом се уздржаваше од подругљива смеха, који му раздираше груди, гоњен горчином на уста... Али се уздржа и гледаше још. Јадвига опет беше будна. Лежала је отворених очију, слушајући своје мисли, које се слеваху у једну хармонију с тоновима лутње. Уста јој се час по час развлачила у осмеху, пуном опојености. — Боже, Боже! ■— мољаше се захвално — како сам ја срећна!... Наједаред се зачу оштар, подругљив крик, налик на звиждање. Изгледаше да је близу, као иод самим прозором од собе.