Стражилово

568

Јадвига се ска стресе од иете до главе — диже се и седе на постељи, опирући се на обе руке. — Шта је то! ? Шта ће то рећи!? — шапну. Борковиц дераше, од беснила, завесу у рукама. —■ Што не вригате гласније, разговетније ? гупђаше модрим усницама, које дрхтаху. И опет други крик, јаснији, а за тим бука, врева, гунгула и гласови, који понављаху на сав мах: „Аделајда! Аделајда краљица!. .. С наложпицом на поље... на ноље!" Слаб узвик из Јадвигиних груди беше одговор. Али јамачно јој је у тај мах придоптло снаге. ђипила је с постеље, притрчала прозору и напрегнутим погледом погледала у даљину, усиљавајући се да пробије мрак. Ноге иод њом дрхтаху, читаво се тело тресло од страшне језе. Наслонила се на зид, тешко предишући. Велу јој прилику покриваше сада, као плашт, расплетена коса у нереду, скопчана само у врх главе златном, краљевском повезом. — Шта је то ?. . . — понављаше шапатом. ■— Ја ћу ти рећи, кичељива госпо! — прозбори крај ње неки потмуо глас, који дрхташе од силовитости. — Ја ћу ти то рећи. Јадвига окрете главу и наједаред се осети у загрљају Борковичеву, који ју је зграбио рукама, сиње лице своје приближио њену лицу, ватрени поглед упио у њене од препасти раширене зенице и дисао као бесан. — Ја ћу ти то рећи!.. . — понављаше. — Народ виче ... чујеш ли? ... да ти ниси краљица . . • него наложиица, друга Естерка! . .. То дете, што но га под срцем носиш, незаконит је плод!. . . А ти . . . ти си осрамоћена за увек! . .. Чињаше се војводи у том часу, да држи мртваца у наручју. Јадвигино се тело пресамитило у његову загрљају, глава се завалила, лице се окаменило од пренеражења. . . Отворена уста не даваху од себе никаква звука, укочени се поглед следио, упиљен у ужасно лице Борковичево. Он ју силовито продрма. — Аделајда је жива !... разумеш ли ? — крикну. — А ти севај одатле, краљице од неколико дана! Подиже руке, трже златан почеоник, који јој је китио главу, здера га с косе и баци на земљу. Читаво се тело Јадвигипо стресло и опружило. Усправила се и отимала, у незнању, из загрљаја, који ју стезаше. Борковиц ју одгурну од себе. — Гадим се твоје срамоте! — крикну. — Ниси вредна мога загрљаја !. .. II засмеја се гласно... А она стајаше часком

као у несвесги, љуљаше се на ногама, док не рашири руке, поведе се и паде с јеком на земљу. .. А око двора беше ужасна гунгула. После првог крика нико не разумеваше, шта се виче, и не домишљаше се узроку. Мислило се, да пијани голаћи гоне Жидове, као готово свако вече. Али после другога крика и речи, управљених против краљице, не беше више сумње, да је та врева навлаш удешена. Краљ је одмах разумео и, након тренутне укипљености, готово се обрадова. „Издајнички непријатељ је ту", мишљаше, „то је његово масло ... морам га ухватити." II одмах заповеди, да гоне и хватају букаче. Настаде неонисана гунгула. Све живо у двору истрча на двориште. А у тој вреви и тишми још лакше беше умаћи кривцима, који нестадоше без трага. Ухваћено је, до душе, неколико уличних голаћа, али се од њих не могаше ништа испипати. Беху пијани и говораху без репа и ушију. Хвалећи тој забуни, која настаде у први мах, могаше се Борковиц иаситити своје освете, јер у краљичину собу нико не похита, а из свију побочних соба истрчаше на двориште, да чују игга се догодило. Истом иосле дуга времена сети се Казимир. кад је мало дошао к себи од прва утиска, да је Јадвига могла чути ту грају, пробудити се и упренастити. Потрча дакле с неколико дворана, пун немира, у краљичину собу, баш у онај мах, кад је Пшонка вукао Борковица на другу страну и салетао га да бежи. Војвода беше тако страсно распаљен својом осветом, да је са свим заборавио на погибао, која прећаше. Стојаше над Јадвигом, која лежаше на земљи, и не могаше доста да се насити гледањем иотлачене жене. Уста му се кривила у подругљивом смеху, а из стиснута грла изилажаху нељудски звуци, налик на нригушено вијање. — Илатио сам ти за нрезирање — шапуташе —■ а краљу за намесништво... платио сам двоструко!... И био би ногама газио своју жртву, да га није Пшонка освестио мољакањем. —■ Војводо! — шапуташе у престрављеносги људи долазе, бежимо! Бежимо!... Борковиц зарика од смеха. — Нека дођу! — крикну. — Нека дође краљ, па нека види, шта се догодило с његовом размаженом женом . . . Збацио ме с намесништва, а ја сам здерао круну с главе његовој асени! Не ће бити наследника . .. Ха, ха! ... Али за часак дође к себи и даде се Пшонки вући. Трком прелетеше собу и дочепагае се мра-