Стражилово

БРОЈ 37. ■џ

Ј ' 0 В . АН

У НОВОМ САДУ, 12. СЕПТЕМБРА 1893.

ЈТВ©

БЕЗУМНЕ ЈМИСЛИ

у & то те заиолех тако, Пренежни, бели цвете? Што те познадох оно, Још чедно, невино дете? При првом погледу на те Око сам постао цео, „Сестрице!" хтедох ти рећи, Но језик ту се смео. Ја друкче тебе љубим. Нег' брат што сеју љуби, Ја дрхтим кад те видим: Леп цветак тек у пупи!

Што ли се умеша, чедо, У моје смерове свете, Када те не смем звати Ни : љубо ! ни : моје дете ! Кад ноћ се спусти млада, Ја шапћем име твоје И страсно за твојом сенком Опружам руке своје. Кроз укор хватам ти руке, Стискам их чврсто, чвршће, А твоје чедно име На уснах мојих дршће.

Карловци

И опет име ти шапћем, Шапат ми дрхтање прати Безумна мисо ме гони: Не ћу те својом звати.

Вошко Петровић

НА РАСТАНКУ

оследњи зраци сунчеви тону На црвен запад, у тај неизмер. Тако све тоне на свету овом : И бурна младост и младићки смер. Последњи зраци сунчеви тоиу, Косо им пада блеђани сјај На место, где сам провео дане, Које не мути никаки вај.

Стан'те! Не тон'те, ви бледе зраке! Стојте бар јоигге који трепут! Стојте, да гледам то мило место Гледам га можда последњи пут! Но ви тонете, тонете нагло, И запад румен облива стид, Стде се зраке, што су без срца Те ми жељени скривају вид.