Стражилово

^ БРОЈ 42. ОЈ^~-&.9*<2,&-"Ч9

ВЛАСНИК И УРЕДНИЕ

Ј 0 В А Н г ?

У НОБОМ САДУ, 17. ОКТОБРА 1893.

Ш

ЕЛЕКТРА

ТРАГЕЛИЈА ОД С ГРЧКОГА ПРЕВЕО А. (Паетавак) ПРВИ ЕПИСОДИЈОН Хор Ми, сестро, епо хитамо, бригу Водећ 1 о теби као о себи; , Ако те речи наше увреде, Ти имај право, ми ћемо слушат'. Електра Стид ме је, сестре, тпто морам увек Нред вама грдне ронити сузе; Али ме на то невоља нагна. Опростите ми. Та има л' жене Племенитога срца, да види Патње очеве, а да не чини Ово, што чиним ја? Дању, ноћу Јади све већи, а никад мањи. Та прве јаде мати ми даде, И то је нешто најгоре било; Па онда морам са убицама Заједио живет' у двору овом, Који је и мој и оца мога; И они иада миом по вољи суде, Даду ми оио, што они хоте, А што не хоте, одузимају. Па како могу, реците само, Весело трајат' оваке дане, Кад на престолу очеву гледам Где седи Егист у сјајном руху,

СОФО!(ЛА ПИСАРЕВШ, Које је негда очево било; Како на оном истом огњишту Приноси жртве светим бозима, Где уби оца мојег несрећног; Како да гледам ту крајњу обесг: Да у очевој ложници живи Убица с кучком матером нашом, Ако се може још мати звати Та суложиица и неверница?! Она се јадна још тако узда У овог зликовца, да се не боји Ни Еринија нити освете. Она се делима својим ноноси, Што ттађе вешто дан, када мога Оца лукавством и мучки уби, На тај дан она свечапо слави, Водећи коло широм ио двору, И коље овце сваког месеца Те богопима домаћим тиаље Жртве, да спасу њезипу душу. А ја, јадница, у двору сама Нлачем, јадујем, тугом се сушим, Имам на уму злогласну гозбу, IIIто је ио оцу моме назваше. Па не могу се пи исплакати, Кол'ко ми срце иште и ж.ели; Јер она назови само госпођа